Do besmrtnih duša Betovena i Prokofjeva
SOMBOR: U drugom danu Somborskih muzičkih svečanosti malobrojna publika imala je priliku da čuje Joanu Tšećijak iz Poljske, pijanistkinju jake individualnosti
koja se nije dokazivala ni virtuoznim tempima ni gromoglasnom forte dinamikom, već je svirala dušu kompozitora zagnjurivši u njihov najdublji deo.
Otuda je i rešila da odustane od jedne od najpopularnijih Betovenovih klavirskih sonata – „Patetične“ u C-molu opus 13 i da je zameni retko izvođenim, jednostavnim ornamentarnim Varijacijama opus 34 koje završavaju treperavo, sa trilerima nad gotovo svakom notom, a da u drugom delu programa uroni u filozofsko-misaono tkivo iz takozvane treće razvojne faze u kojoj je kompozitor sasvim prevazišao i klasičarska formalna rešenja iz prve i romantičarske uzlete iz druge etape stvaranja prepuštajući se nagomilanim tonskim mislima koje su pokuljale iz njega kao svojevrsne dirljive i beskrajno tužne „nestalne vizije“.
Sonata u E-duru („ljubavnom tonalitetu“ po Kortou, retko korišćenom kao što je i ljubav sama retka pojava) opus 109 iz 1821. ima intimno-sanjalački ali i burno-emotivni ton. Ipak, ona nema oštre kontraste, a završava jednim od najpoetičnijih Betovenovih epiloga. Njegovu temu je Romen Rolan nazvao „epilogom srca“ povezujući je sa likom „daleke drage“ iz ciklusa solo pesama, stvarajući slobodan tip varijacija, karakterno menjajući njihovu strukturu, obim i žanr. Znalačkim vođenjem motiva u najsuptilnijem pianu Betoven nas je ubedio da je njegova misao našla pravi izraz čak i u finalnoj dinamičkoj nežnosti gde sve zamire, a pijanistkinja nas je svojom interpretacijom uverila da je upravo „tako moralo biti“...
Čuli smo i prave „Nestalne vizije“ Sergeja Prokofjeva, potpuno nepredvidive i tajnovite, oprečnih raspoloženja od bajkovitih do humornih, sa prepletima i ruku i emocija, od anđeoskih visina do čuvenih marševskih tokova kojima je bogatio i opere i balete. Poljska pijanistkinja koja se školovala u Rusiji, a živi u Belgiji, interpretirala je svih dvadeset minijatura „Visions fugitives“, nastalih između 1915. i 1917. koje i danas, čitav vek kasnije nisu nimalo izgubile od svežine.
Kompozitoru su kao inspiracija poslužili stihovi ruskog simboliste Konstantina Dimitrijeviča Balmonta za stvaranje posebne muzičke estetike koja u kratkom trajanju (Peta minijatura traje samo 25 sekundi) daje različita raspoloženja, boje, registre, fakture. Po odobrenju kompozitora Rudolf Baršaj, koncert-majstor i dirigent Moskovskog kamernog orkestra načinio je izbor od 15 stavova i orkestrirao ih izvodeći ih širom sveta.
G. Krajačić