Dnevnik u viševekovnom selu – Crna Bara
Svako ko s radošću odlazi u Banat, zapaža samo lepe stvari, ono što mu nedostaje, a što se može primetiti odmah po prelasku Tise.
Takav slučaj je i kad iz senćanske opštine pređete u čokansku, pa ođednom bivate okruženi talasastim pašnjacima, što je danas, nažalost, retkost, a nad kojima se, prilikom naše nedavne posete, nebo gužvalo u hiljadu nijansi, preteći da nakvasi polja i nas putnike namernike.
I klaj-klaj, eto nas u Crnoj Bari, seocetu koje zvuči egzotično, ali zapravo izgleda sve samo ne tako... Prateći put betonskih bandera i tražeći krst kao smernicu dokle treba zalaziti u naselje, stižemo do grafita „Ja volim svoje selo” i znamo da smo na pravom mestu. Ili...
- Sve što je bilo prirodno, upropastili smo, ništa nismo sačuvali i negovali - smanjuje nam entuzijazam član Saveta Mesne zajednice Crna Bara Antal Maša, ujedno predsednik Udruženja penzionera, Dobrovoljnog vatrogasnog društva Crna Bara, nekadašnji predsednik PUPS-a, Lovačkog društva „Srndać”, crkvene opštine, traktorista u zadruzi, poštar, trgovac, samostalni poljorpivrednik, a moler i farbar po struci. - Na mestu izvorišta sad bacaju smeće. Bruka i sramota za čovečanstvo! Nemamo ni mere ni granice da sačuvamo. Niko nam organizovano ne odnosi smeće, nego sami nosimo na deponiju, pa neki samo izbace pored puta... Kad gledam stare slike, još je u ono vreme bilo divota, do prvog maja svako drvo je bilo okrečeno u belo. Imali smo visoke jablanove, dva reda do kraja, bili su obeležje našeg sela, pa su postepeno nestajali, svima je smetalo na njivama zbog senke...
Uprkos iščekivanju nečeg pozitivnog u celoj priči, zamenik predsednika Saveta MZ Olgica Neranyić ukazuje na statistički problem - selo koje je nekad imali više od hiljadu stanovnika, sad jedva da broji 300 duša.
- Ambulanta nam ne radi od oktobra, kažu da je u Čoki nedostatak lekara, a mi smo zadnja rupa na svirali. Imamo medicinsku sestru koja je tu pola sata svakog dana, pa se njoj obratimo ako imamo neki problem - kaže Neranyić, ističući da su „Bogu iza nogu” jer osim đačkog, nemaju ni autobuse. - Ljudi odlaze da rade u Sentu ili napolju... U inostranstvo su išli sedamdesetih, a onda je opet naišao nalet da svakodnevno idu s mađarskim pasošem, dok se sad malo stalo, što zbog korone, ali i nema više ko da ode.
Jedna meštanka Crne Bare, koja je želela da ostane anonimna, ali i da nam kaže sve što joj leži na duši, podelila je s nama tužnu stranu života u tom selu. Kako ističe, lišeni su elementarnih stvari, poput lekara, pa se pita, a i nas, ima li smisla dalje nabrajati nedostatke.
- Ovde smo kao kao slepo crevo, pušteni smo niz vodu, pišite slobodno za naš čuveni „Dnevnik”, moj otac je bio pretplatnik - priča naša sagovornica, koja paralelno živi u Beogradu i Crnoj Bari, a uvek se rado vraća u svoje rodno selo. - Drugačije se ovde živelo, drgačije vreme pamtim, bio je biokosp, pa velika prodavnica mešovite robe kao današnjei megamarketi, a sad se nekad osećam previše izolovano. Recite da se sete, podsetite ih da ovde ima živih duša, da mi nismo tikve bez korena, dobro znamo i ko smo i šta smo, šta su naši stari dali za ovo selo... Kivni smo i gnevni, a iz svega toga proizilaze sve one sitne neljudskosti, zavist, pakost... Samo kad pogledate kakva nam je populacija, koliko je staračkih i samačkih domaćinstava i sve će vam biti jasno.
Oni koji su ostali, bave se mahom poljorpivredom. Uzgajaju kukuruz, suncokret i žitarice, neki drže ovce i krave, budući da je Crna Bara „obdarena pašnjacima, bar dok ne uzmu i ne preoru”, dok je arpayik na izdahu, a duvan je postao istorija.
Prema nekim predanjima, Crna Bara se spominje još krajem 18. veka, jer je zabeleženo da su u tom selu bila dva sveštenika još od 1764. godina i da su znala srpski i rumunski jezik. Veruje se da je naziv nastao od nekadašnjeg izvorišta vode u kom su konji sa seljačkim kolima potonuli u živi pesak.
- Složni smo u selu, 50-50 je Srba i Mađara, imamo dosta mešovitih brakova i svi znamo oba jezika - dodaje zamenica predsednika Saveta, a deda Antal dobacuje kako imaju jednog Roma kog čuvaju,” jer kakvo je to selo u kom nema baš ni jednog Cigana?”
Crna Bara je, pak, bogata divljačima, zbog čega im u lov dolaze turisti iz Italije. Osim toga, ovo selo nema mnogo šta da ponudi, jedino izolovanost koja ubzo počne da smeta, ali i rakiju koja leči upravo pomenutu boljku.
Lea Radlovački
Foto: Dnevnik/V. Fifa/D. Dudvarski