"Dnevnik" u stogodišnjem selu - Mišićevo

Pre dve godine im je škola, koja je decenijama imala isključivo kombinovana odeljenja do četvrtog razreda, zvanično ugašena, pa deca idu u osmoletku u obližnji Bajmok.

Zanimljiva je i uočljiva promena kada je reč o daljem obrazovanju, odnosno da je sve manje dece zainteresovano da idu na doškolavanja, te radije odlaze u inostranstvo.

- Od moje generacije, kad nas je bilo 30 u celoj školi isto do četvrtog razreda, nas 17 je završilo fakultet, ali sam samo ja ostao u Mišićevu - priča nam domaćin, aktivista i predsednik podružnice Udruženja ratnih dobrovoljaca, njihovih potomaka i poštovalaca „Kralj Petar Prvi” Pero Šunjka, ističući da od deset srednjoškolaca njih troje ode na studije. - U selu imamo tridesetak mladih, ali polovina već ima stan ili momka u gradu, pa njih možda desetak prespava u selu. Svojevremeno, kad sam vodio Dom kulture, rekao sam da, ko se oženi iz Mišićeva, dovede curu sa strane i ostanu ovde, dobija za yabe salu za svadbu i dobija televizor u koloru! Imali smo jedan takav slučaj...

Sada su u selu najaktivniji penzioneri, odnosno članovi pomenutog Udruženja, pa je tako sada i ideja da, budući da nemaju ambulantu, organizuju da im iz najbližeg Doma zdravlja bar dvomesečne dolaze i kontrolišu starije meštane.

- Zanimljivo je da ovde ni nema mnogo živih deda, najviše je udovica u selu - kaže Šunjka, ali tvrdi da je takva stvar oduvek bila. - Mišićevo je generalno siromašno selo. Ovde su se doselili ljudi iz brdskih krajeva, i mi smo i sad u istom broju kao tad po pitanju aktivnih domaćinstava, ali je manje stanovnika, jer više nema po kući petoro ili osmoro njih, već dvoje ili nijedno. Ali, Srbija kuburi sa brojem stanovnika u celini.

Pre stotinu godina, ali i kasnije, porodice iz Bosne su se doseljavale u Vojvodinu zarad plodne ravnice, pogodne za bavljenjem poljoprivredom. Nekad se od nje i moglo fino živeti, a sada, naročito kada je reč o stočarstvu, situacija poprilično u krizi. Upravo zbog toga, naredni meseci biće presudni za porodicu Vukajlović koja trenutno ima oko 75 grla muznih krava, teladi, junica i bikova.

- Sad je jako teško, mlekarstvo je u minusu - priča Miroslav, koji je pre 22 godine počeo da se bavi stočarstvom i zemljoradnjom. - Trenutno imamo zalihe hrane do jeseni, silažu, pa ćemo videti da li ćemo sve rasprodati, jer dotle je došlo. Cene hrane su nenormalno otišle, ne isplati se, a mleko je yabe. Krava više pojede nego što nam da. Mi sad trpimo jer smo uložili u mašine, izmuzište, stoku, ne možemo prekinuti preko noći, ali ako izdržimo još koji mesec... Nismo spremni na takav korak, ali smo prinuđeni. 

Kada je pre deset godina otišao u penziju, Mihalj Rudinski iz Subotice je odlučio da napusti grad i ode da živi u nekom mirnijem mestu. Sve željene uslove ispunjavalo je upravo Mišićevo, pa sad povremeno odlazi u svoj grad kako bi se viđao sa decom.

- Nema ovde nikakvih problema, sve je u redu, ne svađamo se, ne tučemo se, skupljamo se kod radnje jer nemamo kafana, pa onda bude svakojakih priča, svako prepričava svoje doživljaje - kaže nam Rudinski i dodaje da u Mišićevu ima svega, osim devojaka, ali i da je najvažnije snaći se.

Osim stoke, Miroslav sa mlađim sinom Strahinjom ratari na oko 90 jutara zemlje na kojoj seju uljanu repicu, suncokret, kukuruz i detelinu. Kad sve saberu i oduzmu, godišnje završe u minusu, pa Miroslav kaže da im je bolje da žive od prodaje kukuruza, umesto što se bavi stokom po ceo dan i nema nikakvu zaradu.

- Ranije je litar mleka bio 21 dinar, a litar nafte 28. Sad je nafta skočila na 200, a mleko na 35 dinara! Srbija će ostati bez stoke, a hrane u svetu već nema - ističe naš sagovornik.

Kako se smanjuje broj stanovnika, tako raste broj praznih kuća, ali to ne znači da su sve na prodaju, jer, kako objašnjava naš sagovornik, ima mnogo onih koji su emotivno vezani za kuću i radije bi da se sama sruši, nego da zarade koji evro na nju. Tek poneko prelomi pa proda...

- Sad više nema smisla ni zidati crkvu, to je tačno. I ovo gde sad sedimo, nekadašnji Dom kulture, bio je crkveni plac. U svakom slučaju, krajem devedesetih dođem na ideju da podignemo makar pravoslavni zvonik i sad ću vam ispričati nešto što malo ko zna. Predračun za izgradnju je bio 120.000 dinara i prvi kom sam se obratio za pomoć, a koji je ujedno i bio prvi uplatilac, bio je musliman! Drugi je jedan čovek iz Mišićeva, treći uplatilac, koji je dao najviše novca, je Mađar, a na kraju, kad smo skupili 100.000 dinara, izvođač radova, čiji je vlasnik Hrvat, odluči da nas časti taj ostatak - ponosno ističe Pero Šunjka i time lepo završava važnu lekciju koju smo obnovili upravo u Mišićevu.

Lea Radlovački