Dnevnik u stogodišnjem selu – Ljukovo

Do sada takvo selo nismo videli. Formirano u obliku pomalo nepravilnog kvadrata, okruženo atarima koje ima i u samom srcu selu, Ljukovo odaje utisak ogromnog sela, ali u kom živi svega oko 1.200 meštana. Ipak, najveći utisak koji stičete jeste da je reč o uređenom selu u koje se konstantno ulaže - od asfaltiranja ulica i obezbeđivanja parking mesta, pa do otvaranja vrtića i postavljanje novih i osvežavanje postojećih dečjih igrališta.

- Nikako nismo klasično selo - kažu nam domaćini predsednik Saveta Mesne zajednice Ljukovo Aleksandar Vučenović i njegov prethodnik Radomir Ilić, složivši se i oko toga da se proteklih godina njihovo mesto i te kako promenilo, pa tako i postalo privlačnije za strance. - Malo ljudi nam odlazi, više ima interesovanja da dođu, ako ništa drugo, ono zbog blizine Inđije. Imamo nekoliko i mladih bračnih parova koji su dobili podsticaje da ovde kupe kuću. Nemamo mnogo praznih kuća, a one koje su na prodaju koštaju oko 30.000 evra, ipak su novije gradnje i nema mnogo da se ulaže u njih.

Takođe, spomenuta blizina centra opštine, kao i otvaranje brojnih fabrika u inđijskoj industrijskoj zoni, dovela je do toga da u Ljukovu radi isključivo onaj ko neće, kao i da su ljudi mahom zaposleni, a svega nekoliko porodica živi isključivo od poljoprivrede.

- Ne znam da li imamo pet-šest kuća koje imaju oko 30-40 jutara zemlje, od kojih se možda njih troje-četvoro bave uzgojem duvana, dvoje-troje malinama i to je to - kaže nam Vučenović. - Generalno nam je stanovništvo starije, a mladi koji su otišli, sad su u Nemačkoj. Imamo bar 300 njih koji žive u inostranstvu, a prijavljeni su u Ljukovu.

Prema Ilićevim rečima, nadovezujući se na strukturu stanovništva, u Ljukovu je u poslednje vreme najviše sahrana, dok je nekad umelo da bude više krštenja na godišnjem nivou. Takvu sliku najviše je promenila korona, ali i strah mladih da se upuštaju u porodične vode jer možda neće uspeti finansijski sve da izguraju. Ipak, čime se Ljukovčani najviše diče jesu KUD „Čigra”, Dudbalski klub „Ljukovo” i pravoslavni hram Uspenja Presvete Bogorodice koji su gradili čak 21 godinu!

- Vladika kaže da je naša crkva jedna od najlepših manjih crkava u Sremu - ističe Ilić, podsećajući na brojne donatore uz čiju pomoć su uspeli da je izgrade i dovedu u red i funkciju. - Uvek se nekako snađemo, neko nam pomogne, a Rade Sarić, jedan od najpoznatijih ikonopisaca u Srbiji, nam je oslikao crkvu.

Od nekih najznačajnijih investicija koje će se realizovati u narednom periodu jeste uređenje regionalnog puta između Rume i Inđije, a koji prolazi kroz Ljukovo, potom izgradnja fiskulturne sale pri osnovnoj školi, kao i proširenje sale u Domu kulture.

- Mi smo zadovoljni sa svim, sve nam je lepo što je naše - jasan je mladi Vučenović.

Lea Radlovački

Ljukovo je decenijama formirano doseljavanjem ljudi u naletima što u potrazi za hlebom, što bežeći od ratova. Jela Marijanović je sa mužem i decom došla u Srem 1974. godine, jer su u Bosni živeli u siromaštvu, u šumi, gde su imali teške uslove za život. Iako su joj roditelji i sestre živele u Bačkoj, muž je insistirao da se nastane u Sremu u kom, eto, i danas živi.

- Meni je bilo svejedno, imam i tamo i ’vamo gde da odem - kaže baka Jela. - Namučila sam se u životu dosta radeći šumu i njivu, ne daj bože da moja deca to rade, tako da sam njih izvukla da ne budu mučenici kao što sam bila ja. Ne nedostaje mi, 30 godina nisam bila u Bosni. Stariji sin ima i vikendicu i očevu zemlju i stalno viče: „Mama, kad ćeš ići da vidiš moju vikendicu, da vidiš kako sam posadio orasa, da vidiš ovo”. Mene ne interesuje, rekla sam da preko Drine neću. Sad sam oboljela i kud ću, sad ni ne mogu nikud’.

Uglavnom, Ljukovom i Ljukovčanima je i više nego zadovoljna. Kaže da se nikome nije zamerila, ali zamera što nemaju pijacu, „mesnicu” i apoteku.

- To ti je osnova sela! Imamo ljekara, poštu što je najglavnije, jedino nije dobro što nemamo pijacu, da dve tezge otvore, da staro može kupiti nešto, prodati, da imamo mesnicu, apoteku za ljekove. Doktora imamo triput osmično, jeste dovoljno, ali ja već godinu dana ne idem, zovnem telefonom, propišu mi ljekove, imam ovu devojku što mi dolazi i ona ode u poštu, digne ljekove, posluži me - priča nam naša sagovornica.

U slobodno vreme, osim što šetka po selu i ide u nabavku, baka Jela se druži sa drugim babama, ali uvek drži stranu mladima!

- Uklapam se u omladinu, volim omladinu, štitim omladinu, uvek krivim stare - nasmejana je Marijanovićka. - Ako nešto ne valja, pušti ga mladog nek’ živi, nek’ se provodi dok je mlad. Ne zamjeram im ništa, mladima držim stranu. Ali kako su otvorene fabrike u Inđiji, ne možeš mladoga više ni videti na ulici...