„Dnevnik“ u sremskom selu Kukujevci gde su škole i vrtići sve puniji

Više od 400 Kukujevčana ne kuka, nego radi u ovdašnjem „Agropapuku”, farmi koza“Beokapra”, zemljoradničkim zadrugama, „Big Bulu” u susednim Bačincima i durgim firmama, a „ne stide” se ni onim što proizvode lokalna poljoprivredna gazdinstva.

Stotinak poljoprivrednih gazdinstava  uzgaja duvan sorte “viryinija” na oko 1.200 hektara, a toliko žutog lista nema  ni u jednom ataru u Srbiji i u tom poslu su im najbliži Golubinci. Ovdašnja gazdinstva su isto tako uspešni povrtari i voćari, a trud se ne žali ako obezbeđuje izvesnu egzistenciju i životni standard.  

To što mladi ostaju u selu, daje nadu da će selo i ubuduće napredovati, jer udaljenost od Šida je svega 15 i od Sremske Mitrovice 25 kilometara, a autoput je blizu, svega nekoliko kilometara.  Kako se Kukujevčani nadaju, u godinama koje dolaze, biće školske klupe sve punije, jer su svesni da selo bez mladih ljudi nema perspektivu.

Svojim radom ovo selo, pa i ovaj kraj Srema, oživele su porodice Srba koje su se u Kukujevce u vreme nesrećnih zbivanja doselile 90-tih godina iz Hrvatske iz oko 160 mesta iz Slavonije, Like, Banije, Korduna, Dalmacije i drugih krajeva. Te porodice su u Kukujevce dolazile tako što su razmenjivale svoje kuće i imanja sa dotadašnjim starosedeocima Hrvatima, a manji deo sadašnjih žitelja je od ratnih zbivanja utekao iz Bosne.

Svi su vredno zasukali rukave. Meštani uveravaju da Kukujevci imaju sve što im je neophodno za pristojan, normalan život. Osnovnu školu “Branko Radičević” pohađa 128 đaka, u moderno opremljenom dečijem vrtiću je više od 50 mališana i nema strahovanja da će školske klupe ostati prazne.

Mirko Mrkšić iz Kukujevaca, veli da se dobro živi dok je sezona posla, jer ljudi mogu da zarade na sezonskim poslovima u polju i voćnjacima, mnogi putuju u Industriju mesa „Big Bul“ u Bačincima ili rade u „Agropapuku“. Onih koji neće da rade, zaista je malo, mogu se izbrojati na prste dve ruke.

- Kolega Damir Ćupurdija i ja sezonski radimo na održavanju ove plantaže krušaka – objašnjava Mrkšić na licu mesta. - Posla imamo preko cele godine. U selu su mahom svi zaposleni, ne radi samo onaj ko neće. Život je kao i svuda, živi se normalno, radimo, proizvodimo. Ko hoće da prione na posao ima uslova i za rad i za život. Može se lepo zaraditi u voćnjacima, povrtnjacima i u berbi duvana. Nemam zemlje i samo živim od sezonskog posla i nadnice. Za teži posao i gde sezona kraće traje nadnica je veća, a gde ima duže posla i gde je lakše nešto se manje zaradi, ali najvažnije je da ima šta da se radi. Sretno sam razveden, imam ćerku, sina i unuče. Starosedelac sam u Kukujevcima, u odnosu na one koji su se sa područja Hrvatske ovamo doselili, u velikoj smo manjini, ali svi jednako živimo i slažemo se, delimo dobro i zlo.

Damir Ćupurdija priča da je stigao pre desetak godina, zato što mu se sviđa ovo selo, ima posla uvek i može dobro da se živi.

- Svuda se mora raditi, ako hoćeš normalno da živiš, nema druge – kaže Ćupurdija.

Berba duvana je u punom jeku. Farmeri iz Kukujevaca žuti list proizvode za fabriku duvana JTI u Senti i Duvansku industriju Čoka. Upućeni kažu da je na berbi duvana od kraja juna, pa dok potraje do sredine oktobra, uposleno oko 500 sezonaca, od kojih najviše dolazi sa juga Srbije, koji formiraju radne brigade najčešće familijarno.

Demir Denaj iz Bujanovca, predvodi grupu od 11 sezonaca iz familije, koja ovog leta već skoro dva meseca radi na berbi duvana, nadajući se da će posla biti do kraja oktobra.

- Moramo sa juga Srbije ovamo zbog posla, drage volje ne bi došli. U Bujanovcu nema posla, pa koliko znamo još tri grupe iz našeg mesta su ovde. Možemo da zaradimo, da nismo gladni i žedni, a nešto će preteći i za život kad se vrarimo u Bujanovac. Dnevnica se kreće od 1.500 dinara pa naviše, sve zavisi kako se dogovorimo. Naša grupa već devetu godinu radi u jednom gazdinstvu, bili smo dve godine kod drugog domaćina samo je on obrao bostan. Radimo ovde dok ima posla, a ostatak godine dangubimo, država ne daje ništa, pa od onoga što zaradimo u Kukujevcima nekako sastavljamo kraj s krajem cele godine – kaže Demir Denaj.

Nenad Ćulibrk je jedan od stotinak poljoprivrednika koji se bave proizvodnjom duvana sorte „viryinija“, sa izvesnim plasmanom lista za JTI u Senti. I on potvrđuje da u selu ima posla za sve koji hoće da rade, jer ima dosta sezonskih poslova, pogotovo u berbi duvana, a da je u selu samo nekolicina onih koji neće ili ne moraju da rade.

- Kukujevci imaju sve što treba da ima jedno moderno selo. Imamo sve sadržaje koji su nam potrebni za život. Škola i zabavište su puni dece, imamo zdravstvenu stanicu, crkve, kafiće... Druga je stvar kako se ko snalazi. Supruga i ja podižemo troje dece, dve ćerke i sina, porodica brata Ranka ima dvoje dece, tako da ima i podmlatka. U odnosu na mnoga sela odskačemo od proseka, posebno po broju mladih koji žive u selu i po broju dece. U šidskoj i sremsko-mitrovačkoj opštini nema takvog sela kao što su Kukujevci, a malo ih je i u Srbiji. Eto u komšiluku Erdevik je daleko veće mesto, a nemaju ni upola dece kao mi. Blizu nam je autoput, sve nam je na dohvat ruke i svi koji imaju čime da odu brzo mogu stići do obližnjih gradova – naglašava Nenad Ćulibrk. 

Pedantno doteran nailazi jedna starina, pa kad kažem da istražujem kako se živi ovde u Kukujevcima, uzdržano uzvraća da „nema od toga ništa“, izbegavajući da otkrije identitet. 

- Šta vredi da se ja tebi jadam, kada ti tu ništa promeniti ne možeš! Ne želim o tome uopšte da pričam – uzdržan je sagovornik, u ćaskanju ipak otkrivši da se zove Rade i da ima 78 godina.

Dodaje da meštani Kukujevaca žive, onako kako su naučili.

- Mi koji smo došli, proterani sa svojih ognjišta ponovo smo se skućili, ali ožiljci su u duši. Oni s druge strane granice kažu: Utekli Srbi sami! Ko je još utekao od nečeg dobrog? Uteklo se od zla! Razumeš? Onaj ko je menjao kuće i imanja još je dobro prošao, a mi koji smo morali uteći i nismo dobili ništa, šta da kažemo. Popaljeni smo 1943. u Drugom svetskom ratu, pa i 1991. Kad bi čovek hteo pričati priču, to je odmah ceo roman, ne vredi pričati i jadati se. Ima tu ljudi koji dobro rade, nečim se bave, sade duvan i idu napred. Mi stariji koji nemamo šta, a već smo odradili dosta i badava, dobijamo malo jadne penzije – konstatuje Rade.

Tekst i foto: Milorad Mitrović 

Ne razlikuju kravlji rep od vimena

Na klupi u centru sela na prepodnevnoj sedeljki Mile Vuković (80) napravio je predah pošto je u apoteci preko puta kupio lekove za srčane tegobe.

- Supruga Nadežda i ja živimo sami, kako sam stariji nađačala me je. Supruga je rodom iz Svilajnca. Došao sam iz kraja gde se pravi „Zdenka sir“ sa Bilogore, 1991. godine, već su godine pritiskale, a i nemaština. Kad bi pravo pričao, ne znam šta bih pričao, mulja se i levo i desno.  Oni koji hoće da rade i koji se snalaze, gledaju svoj pravac, a ne šta će novinari pričati i pisati. Dosta ljudi se bavi duvanom i drugim poslovima u poljoprivredi. Da smo mi radili kao što ovi mladi rade, mi nigde ništa ne bi imali. To ti ja kažem. Mi smo od malena morali ići da zaradimo koru hleba. Oca ni ne pamtim, ustaše su ga oterale, pa je ostalo nas četvoro dece. Mladi sada ne znaju da li krava tele doji na rep ili na vime – veli Vuković.