"Dnevnik" u selu s imenom i prezimenom: Aleksa Šantić

I kako to obično biva, celo selo je u znaku hercegovačkog pesnika koji nikad nije ni kročio u njega. Budući da su te ravničarske šorove 1922. godine najpre naselili solunski dobrovoljci, mahom iz Hercegovine, odlučili su da svom novom mestu daju ime Aleksa Šantić i tako doprinesu očuvanju imena tog poetskog velikana.

Mada, kad smo već kod poezije, i sama baka Grozda piše stihove koji joj, kako kaže, sami dolaze.

Premda je na pragu devete decenije, to je ne sprečava da i dalje vozi automobil, štrika, hekla i rado se priseća torti koje je ranije pravila i po čemu je, između svega navedenog, poznata u svom kraju.

Moja priroda je takva, nasmejana je Godulje, kako joj je nadimak.

Ja sam 1966. polagala za motor, a 1975. za kola. Za vreme Jugoslavije sam osvojila prvo mesto za Grad Sombor na regionalnom moto takmičenju u Osijeku. Kad sam poslednji put išla da produžim vozačku, deca su mi govorila da mi neće odobriti. Međutim, otišla sam kod jedne doktorice koja mi je dala tri reči: „Sombor, Sava...“ i neku treću, ni sad ne mogu da se setim. I, priča ona, priča, i vrati me na te tri reči, a ja ne znam treću. Pita me kako da mi produži dozvolu kad zaboravljam. Objasnim joj da moja generacija zaboravlja i ja ću ovo što je trenutno zaboraviti, ali ne i ono što sam polagala. Kad me je pitala za primer, ja, da bih se nekako izvukla, ispričam vic o baki i deki koji zaboravljaju. Doktorica se toliko smejala i potpisala. E sad, u desetom mesecu treba opet da idem, ne znam kako će mi tad biti.

Zaista, bila bi greda da baka Grozda ne dobije dozvolu jer, u tom slučaju, neće moći često da viđa svoju decu i unučad koja žive u Somboru i Subotici, na kraju krajeva, kao i većina mladih iz Alekse Šantića. U najbolje vreme, u tom mestu bilo je i do 2.500 živalja, a sada ih je jedva oko 1.350. Osnovnu školu pohađa oko 80 učenika, a prvi razred upisalo je desetak đaka i vode se kao bolja generacija, veli baka Grozda.

Najveći problem u selu Aleksa Šantić je voda. Naime, to mesto snabdeva se preko starog bunara i novog koji radi minimalnim kapacitetima. Gradski vodovod stigao je do Svetozara Miletića i pitanje je kada će se povezati sa Šantićem.

Nekad su u našoj nadležnosti bile sve komunalije, a sad su to preuzela javna preduzeća i mi ne možemo da konkurišemo na projekte i tako ubrzamo rešavanje problema s vodom, objašnjava Dragana Pajić iz MZ „Aleksa Šantić“.

Šteta, ipak imamo predivnu ogromnu školu, kaže administrativna radnica u Mesnoj zajednici „Aleksa Šantić” Dragana Pajić.

Sad nema posla, dodaje, pa nam mladi odlaze u industrijsku zonu u Suboticu ili na studije u Novi Sad odakle se ne vraćaju.

Imamo oko 40 ljudi koji su zaposleni u firmi „Agriser”, neki su u privatnoj zadruzi „Bošković Agrar” a ostali su sezonska radna snaga. Malo njih ima svoja gazdinstva. Najviše je penzionera, skoro polovina. A da ne govorimo o tome da bi njih 70 trebalo da prima socijalnu pomoć. Dokle god nema posla, nema ni opstanka sela, poručuje Dragana Pajić.

Svaka četvrta kuća je u potpunosti napuštena, a nedavno su iz sela otišle čak četiri porodice. Kako se Dragana Pajić priseća, nekada je najduža ulica Solunskih doborovoljaca bila puna dece, a sad, kad posetite to mesto, jedva da imate na koga i da naiđete.

Ono što mi je posebno drago jeste da su ljudi ovde složni, navodi Pajić.

Kada smo, dodaje, organizovali radne akcije sređivanja sportskog centra, košenje trave i slično, mladi su se odazvali, a stariji su se organizovali i podržali ih, kupili im osveženje.

Uprkos svim nedaćama koje jedno selo nosi, svako može da se pohvali mladim talentovanim meštanima. Tako je i desetogodišnja Lana Vulin najuspešnija mlada šahistkinja u Aleksi Šantiću, ali i šire, što potvrđuju mnogobrojni pehari pažljivo nanizani u sobi koju deli s mlađom sestrom Miom koja je takođe počela da igra šah.

Dvaput sam bila treća na državnom takmičenju, a ove godina sam osvojila četvrto mesto, priča nam Lana koja igra šah od pete godine i svesna je da ne može svaki put da osvoji pehar.

U šahu mi se, dodaje, najviše dopada kako se kreću figure i kako su napravljene, baš su lepe.

Zabavnije mi je da igram sa decom, nego sa odraslima, ne znam zašto. Nije mi teško da se skoncentrišem, navikneš se godinama, poručuje Lana.

Nekada je trenirala i fudbal, gimnastiku i folklor, ali se na kraju opredelila samo za šah jer je u njemu najbolja, čak bolja i od brata Luke (12). Sada se dvoumi između odlaska na Medicinski fakultet i Vojne Akademije, ali sreća, ima još osam godina za razmišanje. A do tada, stava je da će u Aleksu Šantić dolaziti samo kako bi posećivala roditelje.

Uprkos jedinstvu, mnoga udruženja i organizacije su se ugasile, pa je tako nestao i Konjički klub, Lovački klub, KUD „Neven”, Omladinski odbojkaški klub.

Jedino što meštanima uliva nadu da će biti bolje,  jeste mogućnost da se otvori granični prelaz, s obzirom na to da se Aleksa Šantić nalazi na svega kilometar od granice s Mađarskom.

Tada bi putnici stali u selo da se osveže, odmore, a naši ljudi bi češće putovali.

Lea Radlovački

(Projekat „Sela Vojvodine - kako se živi i kako ih oživeti” realizuje „Dnevnik” uz podršku Pokrajinskog sekretarija za za kulturu, javno informisanje i verske zajednice)