„DNEVNIK” U SELU NACIONALNIH ZAJEDNICA – ĐURĐEVO Jako žele da imaju više dece (Foto)

I što je još zanimljivije – možete se parkirate gde god vam srce poželi, jer je centar ispunjen brojnim parking mestima koji, što je neobično našem oku, zvrje prazni...

- Izborio sam se i da napravimo parking za bicikle i evo, svi sad tu parkiraju – kaže ponosno sekretar MZ Đurđevo Aleksandar Golub, dodajući da planira još takvih da napravi. – Istina, imamo dosta parking mesta u selu, ali nažalost, ljudi neće da parkiraju 100 metara od centra, nego su u stanju da kolima „uđu“ u samouslugu, a parking stoji prazan.

Ipak, nije to najveći problem koji muči Đurđevčane... Osim što im nedostaje kanalizacija, neki delovi ulica su im i dalje bez asfalta, a vodovod je „žedan“ revitalizacije i ispravne vode, koja bi blagovremeno trebalo da bude dovučena iz Gospođinaca.

– Ono što nam najviše nedostaje i što jako želimo da imamo, jesu deca. Mi volimo decu, ali je problem što nemamo gde s njima dok su roditelji na poslu, tačnije nedostaje nam celodnevni boravak . Imamo privatan vrtić, dakle postoji alternativa, ali ne mogu svi da plate da im dete tamo ide. Treba što ozbiljnije poraditi na tome, jer za sad još ništa nije konkretno urađeno – naglašava Golub, ističući da su deca budućnost, te da treba učiniti sve za njih, baš kao što su nedavno uveli i pedijatra u seoskoj ambulanti.

Kada je reč o aktivnostima, i te kako imaju gde da provode slobodno vreme, jer su im u ponudi dva Kulturno-umetnika društva – srpsko „Branislav Nušić“ i rusinsko „Teras Ševčenko“, a koji tokom godine organizuju brojne koncerte i manifestacije; imaju pikado klub i fudbalski klub; brojna druga civilna udruženja, i čak dve slave – Dan sela na Đurđevdan i rusinsku crkvenu slavu na Malu Gospojinu.

Selo nastalo doseljavanjem iz komšiluka

Na području današnjeg Đurđeva u 16. veku je postojao posed sremskog vladike, koji je ubrzo opustošen. Međutim, 1800. godine grof Šandor Sečenji na tom mestu naseljava 203 srpske porodice iz Temerina, a pola veka kasnije doseljavaju se i Rusini iz Ruskog Krstura i Kucure. Zbog čega je selo dobilo ime Đurđevo i danas je misterija.

– I svi sve slave, što je još jedan pokazatelj da smo homogena sredina – pojašnjava naš sagovornik, dodajući da se etnički sastav dosta promenio, te je procentualno gledano Rusina sve manje, Srba sve više, dok Roma, potom Mađara i Slovaka najmanje ima u selu.

Iz tog razloga, sva deca već godinama u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ uče na srpskom jeziku, a ima ih oko 500 u klupama do osmog razreda.

– Nekad je naše mesto bilo zvano Graškovo Selo, jer smo imali mnogo proizvođača graška, dolazili su ljudi iz cele Srbije da ovde rade tokom sezone. A onda se jednostavno prekinulo s tim, kao i sa hmeljom. Čak je i lubenice iz godine u godinu sve manje, tako da nam sad dominiraju pšenica, kukuruz i naročito soja. Ipak, imamo dobar potencijal kad je reč o povrću, pa se tako sad uzgajaju paprika i krastavac – veli Golub, dok po pitanju stočarstva mogu da se pohvale jednim poljoprivrednikom koji drži veliki broj grla krava i svinja, kao i nekoliko meštana koji drže privatne farme pilića.

I samo još nešto, vrlo kratko – u narednom periodu u Đurđevu će biti realizovana tri projekta koja su građani predložili a Opština odobrila, a reč je o uređenju parka, krsta u centru i zelene površine ispred Doma penzionera, dok će uskoro biti i kompletno uređenje parkovskog kompleksa.

Složni mogu sve

Eko česma u centru Đurđeva je verovatno najprometnija tačka u celom selu, jer u kom god trenutku da pogledate u njenom pravcu, videćete bar neku osobu koja došla da natoči prazan balon vodom koja se svakog meseca kontroliše. Gde, onda, naći bolje mesto za razgovor sa meštanima ako ne oko česme, oko koje se zadržavaju dovoljno da popričaju o svemu što ih tišti ili raduje?

Bračni par Šojić, koji se doselio u Đurđevo pre tridesetak godina, najbolje dane provode u mirnoj sredini kao što je ovo bačko mesto. Deda Branko je rođen u Beogradu, ali je živeo i radio u Novom Sadu, dok je njegova supruga Vesna rodom iz Žablja, a odlučili su se za Đurđevo jer je Brankova porodica ovde nekad živela.

– Najviše nas muči zdravstvo, jer imamo samo jednog lekara opšte prakse, a nisu svi u mogućnosti da idu u Žabalj kad moraju – kaže Branko Šojić, dodajući da u mestu nemaju ni banku, ali zato parkinga ima toliko da „možeš da staneš di ’oćeš“!

Meštani koji su rođeni u Đurđevu primećuju brojne promene, ali navode one koje im najviše znače...

– Promenilo se u tom smislu da se nešto poboljšalo, ali treba još dosta da se radi, jer putevi su najgori – kaže Joakim Ribović. – Poboljšali su se uslovi kad je reč o prodavnicama, odnosno nabavci. Ranije je bila samo jedna prodavnica i jedna pekara, pa ako nisi došao do pet-šest sati, nije bilo više hleba. Takođe, odnosi sa ljudima su sad jako dobri!

Kako Đurđevčani kažu, u slobodno vreme se međusobno druže, idu jedni kod drugih na roštilj, ribu, kotlić, a imaju i dovoljno kafića. A da su svi složni, mogli smo da se uverimo na licu mesta, jer smo se u Đurđevu zadesili baš kad rusinska grkokatolička crkva Rođenja Presvete Bogorodice obeležava Malu Gospojinu, zbog čega je Rusinska ulica bila krcata šarenim štandovima među kojima su meštani radoznalo cirkulisali.

– Bilo bi dobro da smo svi uredniji ispred kuće. Vidite omladina šta radi, kidaju oluke, šaraju česmu, ponašaju se kao da su kul, da bi se istakli – dodaje ogorčeno Ribović. – Ovo što se danas dešava u školi, nije dobro, deca ne treba da imaju toliko prava. Kultura dolazi od kuće, a znanje iz škole, a danas nit’ znanja, nit’ kulture... Da vam pokažem koji je napametniji grafit od svih ovde, evo ovaj na kom piše „Red, rad i disciplina“.

Tekst i foto: Lea Radlovački