Dnevnik u Laudonovcu, ušuškanom selu sa samo devet stanovnika
LAUDONOVAC: Kad proleće nabaci svoj veo išaran cvećem i jarko zelenom bojom, Vojvodina postane prava oaza energičnog sjaja i opojnih mirisa. A ko je iz Banata, uveren je da je upravo on najlepši u to doba godine.
Budući da je i posada našeg putničko-istraživačkog tima rodom baš odande, traganje za banatskim seocima je prošle nedelje predstavljalo pravo zadovoljstvo. Okićena bulkama, uljanim repicama i jedrim žitaricama, Deliblatska peščara je odisala bajkolikim predelima i mamila nas sve dublje u svoje šumarke. U jednom od njih, čini se sasvim slučajno, našli smo skoro zaboravljeno i napušteno seoce - Laudonovac - mestašce u opštini Plandište, a do kojeg se stiže poljskim putem dugim nekoliko kilometara, ali i čitavu večnost.
Napuderisani atarskom prašinom, najzad stigosmo u Laudonovac, gde su nas, na samom ulasku u selo, dočekali Bosiljka i Branko Krstić. Kao pravi domaćini, naslutili su da im se bliže gosti, ali putnici namernici, čiji drumski oblaci ukazuju na nespretno izbegavanje rupa.
„Od kako je voz na relaciji Zrenjanin-Vršac prestao da prolazi ovuda, u naše selo se svr’će samo namenski - kaže deda Branko, koji se rodio u Gudurici, s one strane Vršačkog brega.
Međutim, njegovi roditelji pre toga došli iz Vranja.
„Kada smo tamo srušili salaš, onda smo ovde zidali kuću. Ovde sam odrastao i navikao na sve...“, veli deda Branko.
Naš sagovornik pamti da je „u njegovo vreme” bilo 70 stanovnika u Laudonovcu, a danas ih je - devetoro! Kako kaže, nekad prođe dan, a da ne vide nikoga, ni žive duše. Doduše, zaistinski je njih 12, ali tu tročlanu porodicu niko ne računa, pa ni oni sami.
„Ovo selo pripada Plandištu, a ja se vodim na opštinu Vršac iako ovde radim. Došao sam 2003. godine sa porodicom tražeći posao. Zaposlio sam se ovde na ergeli jer imam iskustva sa konjima. Nedavno sam, baš, imao udes i evo me... Idem na preglede za uši jer ne čujem. Lekari kažu da će biti OK. Sad su me pustili iz bolnice da prošetam i udahnem laudonovački vazduh. Najbitnije je da je živa glava, a ko će da je nosi, videćemo“, objašnjava Radivoje Vasić, rodom iz Teslića, Republike Srpske, koji sa ženom i detetom živi u nekadašnjoj lokalnoj osnovnoj školi.
Laudonovac je, kako kaže deda Branko, nastao pre sto godina. Ali i više... Tamo nikad nije bila prodavnica, ali oni koji su još stariji od našeg prvog domaćina, tvrdili su da je nekada postojala i kafana. Do šezdesetih godina je bila osnovna škola, a do pre nekoliko godina i železnička stanica, od koje je ostao samo temelj i vredno uzgajani korov.
„Dobar je ovde život za one koji hoće da rade“, dovikuje baba Bosiljka, takođe rodom iz Vranja koji joj svakodnevno nedostaje.
„Ovde se radi zemlja, čuva stoka, živina, svinje, krave, bikovi,... I svi su stari. Najmlađi ima 40 godina, a najstarija sam ja sa 75. I sve su Srbi. Ima ovde ovaj jedan Rumun, ali kaže da nije, nego da je Srbin“, veli baba Bosiljka.
„Ovo selo je nastalo za vreme Marije Terezije.Na ovom potezu su eksploatisali špiritus. Posle su izgradili i prugu, a inače je sve bilo močvarno. Ja sam ovde došao, pa ne mogu sve da znam o selu, ali ono što znam, čuo sam od pouzdanih izvora“, priča Radivoje Vasić iz Teslića.
Laudonovac je, prema nekim podacima, nastao kao nadničarsko naselje grofa Laudona koji je želeo da proizvodi sirćetnu kiselinu iz bagremovog drveća, iako je taj predeo pogodan za ugajanje pirinča jer se pod zemljom nalazi karpatska vodena žila koja vodi do Alibunara. Selo je nastalo krajem 19. veka, a kako sad predviđaju meštani, neće još dugo potrajati ni u 21.
Svaka kuća ima bunar, dubok po nekoliko desetina metara, sa odličnom pitkom, hladnom vodom. I dok nekima služi za okrepljenje, kao nama tog toplog majskog dana, nekim meštanima je voda služila za ’lađenje piva.
„Nekad je Laudonovac bio veći od Vršca“, uverava nas Velibor Dobričinac, dok ’vata ladovinu pod svojim dudom obraslim bršljanom, u kući koju ne bi prodao ni za svoj rodni dom, budući da je iz Preševa.
„ Ovoj glavnoj ulici svaki put, kad smene geometra, promene naziv! Triput sam menj’o ličnu kartu i triput su mi novi naziv pisali. Prvo je bila Maršala Tita, pa Pašnjačka, pa Nemanjina... Zadnji put je Nemanjina, ali izgleda da ne valja jer mene poštar opet ne može da nađe“, kaže Velibor.
I dok su u potrazi za osnovnim potrepštinama, Laudonovčani su prinuđeni da idu za Plandište ili Vršac. Tako Velibor, kad ide u nabavku, kupi 20 vekni hleba, pa zamrzava. A ostalo ima il’ u bašti, il’ u srcu.
Tekst: Lea Radlovački
Foto: Slobodan Šušnjević