DNEVNIK U „KARAĐORĐEVU” Nekada je na ovim prostorima ŽIVEO i muflon JOŠ SE drži Titova „čeka” prepoznatljiva PO ŽIRU koji se nalazi na samom vrhu

Za to nam je bila neophodna dozvola Ministarstva odbrane, s obzirom na to da prirodnim dobrom upravlja Vojna ustanova „Morović”, no ubrzo smo dobili zeleno svetlo i gradsku gužvu zamenili harmoničnim svetom prirode. Po našem dolasku iz daljine smo prepoznali groktanje divljih svinja, kao da nas opominju da ne zalazimo na njihovu teritoriju jer tu nemamo šta da tražimo, a Dragan Ćulibrk, rukovodilac radne jedinice šumarstva, lovstva i ribarstva SRP „Karađorđevo”, objasnio nam je da su verovatno neke ženke suprasne i nervozne, ali da ne brinemo - jer nisu gladne.

Specijalni rezervat prirode „Karađorđevo” se prostire na teritorijama opština Bač i Bačka Palanka, a proglašen je 1997. kao zaštićeno područje. On predstavlja celovito i očuvano plavno područje reke Dunav, a karakteriše ga mozaik vodenih, močvarnih, livadskih i šumskih staništa, koji nudi raznovrsno bogatstvo biljnih i životinjskih vrsta. Posebnu draž daju očuvana vlažna staništa, koja odlikuju plavna područja velikih ravničarskih reka.

Rezervat je 2004. godine uvršten u spisak zaštićenih područja zavisnih od vode i značajnih za basen Dunava. Osim toga nalazi se i u Mreži zaštićenih područja na Dunavu, kao jedno od pet zaštićenih područja koje ima veličinu veću od 1.000 hektara, a verifikovan međunarodni status područja od izuzetnog značaja za ptice Evrope (IBA) takođe nije izostao. Od 2017.  je i deo rezervata biosfere „Bačko Podunavlje” a od 2021. godine i deo „Prekograničnog rezervata biosfere Mura-Drava-Dunav”. Oba rezervata uživaju međunarodnu zaštitu i upisani su na listu Uneska.

Kako je Karađorđevu iz godine u godinu rasla prirodna „cena” koje treba štititi, 2022. godine je Ministarstvo zaštite životne sredine, a na osnovu Studije zaštite koju je uradio Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, dao Predlog o proširivanju granica rezervata na oko 5.400 hektara. Ukoliko Vlada Srbije usvoji taj Predlog, pored Bukinskog rita na jugu i severnog kompleksa Vranjaka i Guvništa, zaštitu države uživali bi i plavno područje Šarengradske ade, Hagla, ekološki koridor – vodotok Mostonge, kao i čuvena ergela „Karađorđevo” koja neguje genetske resurse autohtonih starih rasa konja – nonijusa i lipicanera još od 1880.

– Predviđene upravljačke aktivnosti na zaštićenom području za rezultat treba da imaju povećanje zastupljenosti šuma autohtonih vrsta, na račun alohtonih. Podizanje klonskih topola ograničeno je na postojeće površine, kako bismo mogli da invazivnu vegetaciju zamenimo autohtonim tvrdim lišćarima: poljskim jasenom i hrastom lužnjakom – kazao je za „Dnevnik” Dragan Ćulibrk.

Šetnja rezervatom trajala je bezmalo pola dana, a da nam nije bilo „Lade Nive” i Dragana Ćulibrka, teško bismo sami mogli od severa do juga posetiti i videti prirodu u svom punom jeku. Tokom obilaska Rezervata, prošli smo pored nekoliko hranilišta za divljač, a Dragan nam je usput  pokazao i blatnjave tragove na drveću, koji ukazuju na to da su se divlje svinje očešale tu u prolazu. Nedaleko potom videli smo veliki utabani trag u zemlji, koji svedoči o tome da su tu i noć prespavale. Na kraju, Dragan nam je skrenuo pažnju da zaboravimo da spomeneno i to da kroz rezervat prolazi Dunavska biciklistička ruta, koja ide od izvora u Nemačkoj do ušća u Crno more.

Specijalni rezervat „Karađorđevo” nadaleko je poznato i kao lovište, a sagovornik „Dnevnika“ navodi da je ritski deo karakterističan po ritskom evropskom jelenu i divljoj svinji.

– To su autohtone vrste koje nastanjuju rezervat. Što se tiče alohtonih, unešenih vrsta, u delu lovišta Vranjak Karađorđevo, nalaze se jelen lopatar i nekoliko primeraka virdžinijskog belorepog američkog jelena. Nekada je na ovim prostorima živeo i muflon, ali njega nema već desetak do 15 godina.

U Rezervatu je zabeleženo i 12 vrsta iz klase vodozemaca i osam iz klase gmizavaca a neki od njih su mali i veliki mrmoljak, crvenotrbi mukač, gatalinka, zelena krastača, belouška, barska kornjača koja je u Srbiji strogo zaštićena, mada su sve vrste u suštini na neki način zaštićene. S obzirom na to da je Rezervat uvršten u IBA područje od značaja za ptice, opšte bogatstvo čini 190 vrsta letača. Nama je najznačajniji orao belorepan, a tu su i crna roda, crna lunja, patka njorka, veliki, srednji i mali detlić... – priča Dragan Ćulibrk.

Prošlogodišnje superćelijske oluje su napravile ogromnu štetu u ovom području i još se radi na uklanjanju porušenih stabala. 

 - Vetar je lomio, izvaljivao i rušio sve pred sobom, toliko da je sada, može se reći, promenjen sam izgled rita, s obzirom na to da je oluja prouzrokovala više od 300 hektara šumske štete. Kada vidimo šta nam je ostalo, krenućemo sa sadnjom autohtonih vrsta. U južnom delu nalazi se i ribarsko područje SRP „Karađorđevo”, koje čini oko 1.400 hektara kanala, rukavaca i bara. Ovde je zastupljen rekreativni ribolov, pa tako prodajemo dozvole za pecanje. Deo Bukionskog rita je značajno prirodno mrestilište riba i u tom delu se najviše javljaju štuka, babuška, šaran, crvenperka,  grgeč ...

Područje SRP „Karađorđevo” ima i kulturno-istorijsku vrednost, s obzirom na to da nas je Dragan Ćulibrkodveo da vidimo i kapelu Svetog Antuna na Vranjaku, koja se nalazi neposredno uz nekadašnji vodotok reke Mostonge, na čijem mestu je sada ostalo samo korito obraslo zelenilom. Sagrađena je u 15. veku, a objekat je pod zaštitom države i vrednuje se kao kulturno dobro od izuzetnog značaja.

Kada se spomene Karađorđevo, prva asocijacija je svakako Josip Broz Tito, a Dragan Ćulibrk objašnjava da je nekadašnji predsednik SFRJ veliki deo svog života proveo baš u ovom lovištu.

– Tito je boravio u Karađorđevu, u njegovoj Rezidenciji koja je sada zatvorenog tipa. Voleo je da lovi ovde. Na Vranjaku su se organizovali diplomatski lovovi na fazane i divlje svinje. Tu je on dolazio sa svojim pratiocima i delegacijama, ambasadarima, vojnim atašeima. I tada su se sklapali mnogi poslovi. Primera radi, tokom lova potpisan je ugovor o izvozu „Ikarbusa” , a potom i traktora IMT u Indiju. Voleo je Tito mnogo i kada bi dolazio, često su izvođena grla ispred ergele, na potezu ispod starih lipa, no nije mu bilo strano i da uđe u štale i pomazi konje – priseća se Dragan lokalnih priča, koje je čuo od kako boravi u Karađorđevu kao rukovodilac tamošnje radne jedinice.

Naravno da nismo mogli otići, a da ne vidimo Titovu čeku, koja je bila pravljena baš za njega, kako nam je ispričao Ćulibrk, negde krajem sedamdesetih  godina. Izgradio ju je lovočuvar koji je radio u to doba na tom području, i bio je veliki poštovalac Titovog lika i dela do kraja svog života. Dragan kaže da nije siguran da li je Tito nekada uspeo nešto da odstreli sa nje. Prepoznatljva je inače po žiru koji se nalazi na samom vrhu čeke. Unutra je čeka tapacirana, prozori su se dizali na roletnu, a u sredini je postojala kožna fotelja koja se rotirala.

Ivana Bakmaz