DNEVNIK U ERGELI KOJA JE DECENIJAMA SIMBOL KONJARSTVA "Karađorđevo" imalo štalu i na Bečkom hipodromu

Tačnije, još od 1880. godine. 

Ergela danas ulazi u sastav Vojne ustanove „Morović” i ne pripada još uvek Specijalnom rezervatu prirode „Karađorđevo”, no zbog svoje izuzetne vrednosti na tome se radi još od 2022. godine, kada je Ministarstvo zaštite životne sredine dalo Predlog da se prošire granice Rezervata,čime bi i ona našla svoje mesto u granicama zaštićenog područja. 

Ekipu „Dnevnika” dočekao je rukovodilac ergele Nebojša Zlatanović, koji nam je ukratko, dok smo išli u obilazak, ispričao njenu istoriju. 

– Ukupan fond je sada oko 100 grla, ali u neka sretna vremena, dok smo se bavili poljoprivredom, bilo je 700 do 800 konja na ergeli, raspoređenih na majurima – – rekao nam je Zlatanović. – U Karađorđevu je napravljeno pet velikih štala, od kojih je trenutno aktivna samo jedna, dužine 200 metara, u kojoj su konji. Prevashodno gajimo nonijuse i lipicanere, jer te rase konja predstavljaju jedinstveno genetičko nasleđe i imaju naučni, kulturni i ekonomski značaj za državu. Pored toga, ergela ima izuzetne uslove i za uzgoj engleskih punokrvnih i arapskih konja pa samim tim imamo velike potencijale za razvoj konjarstva i konjičkog sporta, što značajno doprinosi atraktivnosti, prepoznatljivosti i razvoju turizma celog Rezervata. 

U vreme stare Jugoslavije, kaže Zlatanović, postojala je razmena grla, jer su tada bile žive i ergele u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH... A i Josip Broz Tito dobijao je konje na poklon, pre svega iz arapskih zemalja, od Gadafija,  Hajla Selasija.... 

 Pre šest godina, kako navodi Nebojša Zlatanović, uspelo se u nameri da se renovira objekat u kojima se konji nalaze, a sređene su i štale, fasade i krovovi, ze upravna zgrada ergele. Delom je obnovljen i Hipodrom, koji je napravljen 1984. godine, ali nije imao tribine:

– Tada je bio namenjen za treninge grla, jer su se uglavnom trke održavale na Beogradskom hipodromu. Sada da smo, uz pomoć Ministarstva odbrane, izgradili tamo tribine, sa željom da obnovimo i taj tradicionalni trkački dan na hipodromu u Karađorđevu.  Od 2018. formniran je i jedan konjički vod Garde za protokolarne aktivnosti, a konji koji će se koristiti u te svrhe biće pretežno nonijusi.  

– U ono vreme je dobio dvadesetak arapskih kobila, koje su posle njegove smrti prebačene delom u Makedoniju, najveći deo je dat u Bosnu, a nešto je otišlo i za Sloveniju, dok se na Karađorđevu ugasio uzgoj arapskih konja – veli rukovodilac ergele. – Naši su nonijusi, autohtoni konji Panonske nizije, i ima ih još u Mađarskoj, Rumuniji, nešto u Bugarskoj, te mali deo u Hrvatskoj. To su konji sa kojima se nekada radilo u poljoprivredi, dok nisu došli traktori i ostala poljoprivredna mehanizacija, a kasnije su korišćeni za potrebe vojske, za tovar i vuču. Posle Prvog svetskog  rata ovde je pridodat i uzgoj lipicanera, a neposredno pre Drugog svetskoj rata počeo je i uzgoj engleskog punokrvnog konja. 

Reč je o trkačkim konjima, koji učestvuju na galopskim trkama, a Nebojša nam otkriva da je period od sedamdesetih do devedesetih godina bio najsjajniji u njihovom uzgoju.

– Ergela „Karađorđevo” imala je štalu i na Bečkom hipodromu. Tamo smo dve godine zaredom, 1971. i 1972. godine bili najuspešniji vlasnici galopskih grla. A lipicaneri su u Karađorđevo došli uglavnom nabavkom iz drugih ergela, s tim da je ovde stvoren jedan barokni stil lipicanera, koji je dosta prepoznatljiv. U 2018. godini smo donacijom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, od Sportskog saveza Abu Dabija, dobili 15 grla arapske rase trkačkog konja  i tako smo ponovo pokrenuli i njihov uzgoj, nakon 40 godina pauze.  

Uzgajanje konja radi se prvenstveno zbog prodaje, pa je tako engleska rasa namenjena za sportska takmčenja, a lipicaner, kao carski konj, može da se koristi za paradno i dresurno jahanje, kao i za prezanje u fijaker, zbog izrazito lepog hoda. A nonijus pak može da se jaše i preže, izuzetno je miran i može da povuče dosta tereta, ide u lov... Arapski atovi su malo temperamentniji, ali mogu da budu vrsni trkački konji.

– Imamo i nekoliko poni rasa za decu, u vidu turističke atrakcije. Njih najmlađi mogu da jašu, a organizujemo za posetioce i vožnje fijakerom. Naša ideja je da se ergela stavi pod zaštitu i dobije status koji ima Specijalni rezervat prirode, kako bismo mogli da organizujemo i druge turističke ponude, poput lova, foto safarija i slično. U sklopu ergele nalazi se i mali muzej sa vrednim eksponatima koji pričaju istoriju područja. Između ostalog, deo posvećen konjarstvu krase brojni pehari, koje su osvajala grla sa „Karađorđeva“ poslednjih decenija. 

O svemu što muzej baštini pisaćemo u sledećem broju nedeljnog „Dnevnika”. 

Ivana Bakmaz