Dnevnik u Banatskoj Topoli: Dok ima škole i Pošte, selo se dobro drži
KIKINDA: Možda nemaju sva sela perspektivnu budućnost, ali imaju bogatu prošlost. I možda meštani tih sela ne znaju mnogo o toj (dalekoj) prošlosti, ali se odlično sećaju “onih” svojih dana, bore za svakodnevni opstanak i iščekuju budućnost za koju kažu da neće biti mnogo svetla.
A kada se sve to sklopi na jednoj stranici našeg lista, sve nekako dobije novi smisao i budi novu nadu.
Ove nedelje prvi put nismo završili usred izgubljenih atara. Nismo morali da zaustavljamo slučajne prolaznike kako bi nam dali smernice. Nismo ni obišli nekoliko sela.
Ali jesmo bili okruženi njivama išaranim suncokretom, kukuruzom, baliranom slamom i, da ne zaboravimo, šnenoklama na nebu.
Jer, to je Banat kakav svi „volemo".
Tako smo pre neki dan posetili Banatsku Topolu, selo u opštini Kikinda.
I, ma koliko se naslušali negativnih kritika na račun tog dela Vojvodine, možemo vam reći da se to selo i te kako dobro drži...
Tako to obično ide, da vam kažem. Mi imamo i osnovnu školu i Poštu, a dok u selu imate ta dva, znači da nam je još dobro, uverava nas penzioner Rade Anušić kojem smo se pridružili na klupi ispred katoličke crkve.
Iako je isprva hteo da nas usmeri na „zvanična lica", odustao je kada smo mu objasnili da smo mi ovde baš zbog njega „nezvaničnog".
Šta vas interesuje? Šta da vam i kažem... Selo je nekad bilo drugačije, bilo je mnogo ljudi. Nema više posla, teško se živi. Ljudi sve ulažu u poljoprivredu, pa čekaju da padne kiša, a kiše nema, pa im sav trud i rad propadnu. Pa opet sve treba nanovo...
Divaneći u sred centra sela, razgovor su nam svako malo prekidali radoznali prolaznici.
„Dobar dan", „A šta vi ovde radite", „Šta to slikate"... Pa buka kamiona, traktora, kombajna... Sva ona galama koja čini svakodnevnicu meštana koji žive okruženi privrednim preduzećima.
A kako se naš sagovornik priseća, nekada je s obe strane ulice čekalo više od stotinu ljudi po koje su dolazila tri autobusa i vozila ih na posao na te obližnje ekonomije.
Sada, od nepunih 700 stanovnika, nema ni njih 50 koji su i dalje tamo zaposleni.
Privatizacija je sve uništila, ljudi su ostali bez posla i postali socijalni slučajevi.
Ja sam u penziji oko osam godina i meni je dobro. Ali ljudi teško žive, jer treba zaraditi taj dinar, a teško je doći do njega, veli deda Rade. - Kad sam ja bio mlad tu je, umesto prodavnice, bila kafana. Znate kako je to bilo?! Ali tada sam imao para!
Sada u selu imaju jedan kafić koji niko ne voli, ali u kojem se okupljaju svi od sedam do 77. A to ne ide, kaže mladi predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva Nandor Sekereš.
Šta ja znam, u selu je baš katastrofa... Od nas devetoro iz moje generacije, mislim da sam samo ja ostao, a ostalo se udalo, oženilo i otišlo, priča nam Nandor.
Iako je od pre nekoliko meseci počeo da radi u Prihvatnoj stanici za migrante kod Kikinde, a i dobrovoljni je vatrogasac, ipak planira da „pali" u Austriju ili Sloveniju.
Tamo bih montirao krovne konstrukcije. Vidite, i to mi je bolje naspram onoga što ovde radim, kaže Nandor.
Međutim, dok je u Banatskoj Topoli i ima slobodnog vremena, najčešće ga provodi za računarom.
To ti je što ti je, veli Nandor.
Mada, kako su nam se pohvalili on i njegov stariji kolega Andraš Bukosa, pre nekoliko dana su se zabavljali uz riblji kotlić. Praveći nam zazubice, shvatili smo da možda jesmo omašili pravi dan za našu posetu, ali da nismo omašili prave ljude za priču.
Ipak, biće prilike da nam se iskupe na predstojećem Topolskom kotliću, takmičenju u kuvanju riblje čorbe, koji će se održati 12. avgusta.
Pre nekoliko nedelja smo imali i Nasuvo fest koji organizuje Aktiv žena. Pa da se pohvalimo, od 15. ekipa koje su se takmičile u pravljenju nasuva, mi smo bili 16, šali se čika Andraš i nastavlja u tom maniru. - Nisam oženjen. Još uvek. Tamo ću, kad budem imao oko 80 godina...
Bez obzira koliko je koji sagovornik imao godina, svi se najradije prisećaju svoje mladosti.
Nekada su Banatsku Topolu razveseljavale kafane i diskoteke, a sad su samo ostale priče šta se u njima i zbivalo.
Kažem vam, ranije sam čekao petak da izađem i popijem sa društvom, a sad čekam da kupim novine, popijem kafu sa svojom ženom i oko podneva da prilegnem, kaže deda Rade.
A kad smo još uvek kod kafanskog života, vatrogasac Bukosa se priseća da nisi ni mogao poslepodne da uđeš u kafanu, jer je bila dupke puna radnicima koji su se vratili s posla; pa čekaju da neko ode kući na večeru, ne bi li bilo mesta za druge.
U to vreme, '70-ih i '80-ih godina, postojala je i tendencija da se Banatska Topola proširi.
Bio je određeni zapušteni deo uz selo koji je registrovan kao građevinska zona, ali od toga ništa nije bilo.
Ranije je ovde živelo i do hiljadu ljudi. Ni na kraj pameti mi nije bilo, ma nikome nije moglo da padne na pamet da možemo dovde stići i da će nam biti sve gore, priča Andraš Bukosa. - Još sad neki kažu da onda nije valjalo. Kad je uveden višepartijski sistem, ja sam postao tehnološki višak. Sad ljudi sve sami sebi i popravljaju, skupo im je da plaćaju majstore.
Znate, dolazili su peške i nosili krst, lečili se... Ljudi su dolazili na štakama a odlazili bez, tvrdi vatrogasac Andraš, u šta se nismo mnogo uverili, budući da su se neki od nas vratili kući na/sa obe štake, baš onako kako smo i došli.
Sve u svemu, ma koliko da im je teško i nisu zadovoljni, meštani tog polumađarskog-polusrpskog sela žive u slozi i lepim uspomenama, trudeći se da im, i ono malo što imaju, ne propadne. Jer ono što su do sad doživeli i proživeli ne bi ni za šta menjali, a ono što ih čeka...
Pa, možda samo Devica Marija zna!
Lea Radlovački