Đokina dva miliona kilometara

a tek ponekad, onako u dokolici krene priča o prošlim vremenima, pa se u bliskom okruženju otkriju prave legende. Đoka Kojić, bačkopalanački penzioner u osmoj deceniji života, ceo svoj radni vek proveo je za volanom kamiona. - Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kao još jedan broj tada mladih ljudi ovdašnjih, zaposlio sam se u „Dunavprevozu“ – priseća se Đoka. -  Tada još nije bilo onih osnovnih organizacija udruženog rada, pa smo mi kamiondžije, vozači autobusa, ali i mornari koji su radili na skeli i brodicama, bili jedna firma. Kasnije je sve to podeljeno na putnički i teretni saobraćaj, a skela koja je brodila Dunavom i povezivala Bačku Palanku i Ilok u Hrvatskoj bila u sastavu teretnog saobraćaja. Prvi direktor „Dunavprevoza“ bio je davno upokojeni, narodski čovek koga smo svi zvali Ćora. Kasnije je na čelo firme došao poznati privrednik, fudbaler i sportski radnik Slavko Maletin Vava. Bila su to vremena za pamćenje, puno se radilo, putovalo, kupovani su kamioni i autobusi, a skela je 1974. godine, kada je otvoren novi most preko Dunava, otišla u penziju.

Teško je Đoki da utvrdi koliko je tačno prešao kilometara za volanom kamiona i automobila. Veli da je godišnje u proseku, zavisno od posla i tura koje je vozio, prelazio između 50.000 i 60.000 kilometara. Grubo računa da je za volanom kamiona prešao oko dva miliona kilometara.  - Sećam se da sam jednom dobio kao nagradu vrlo vredan ručni sat od Tvornice automobila iz Maribora - kaže Kojić. - Tada su se vozači kamiona cenili, a sat sam dobio što sam sa legendarnim „dajcom“ bez ikakvog kvara prešao 200.000 kilometara. Kasnije sam prešao u privatnike. Počeo sam sa jednim kamionom, a kasnije kada je moj sin stasao za ovaj posao, kupio sam još jedan. Dve godine sam kao privatnik bio prijavljen u Hrvatskoj, a kada sam sa 35 godina radnog staža odlazio u penziju, te dve godine nisam ni tražio. Jedan sam od osnivača bivše Autoprevozničke zadruge „Prevoz“ i jedno vreme bio i direktor.

Kojić je već 14 godina u penziji i sada živi život u trećem dobu. Voli da dođe do pijace, sedne u jedan od ovdašnjih bifea, malo proćaska sa poznanicima, kupi doručak i hranu za ručak, pa kući za šporet, jer, veli ume dobro da kuva. Davno se „Dunavprevoz“ odrekao kamiona i opredelio se za prevoz putnika. Pre jedne decenije je privatizovano preduzeće i smatra se da je to najbolja privatizacija društevnog preduzeća iz oblasti javnog prevoza putnika, ne samo ovde, već u celoj Srbiji.

Priče o kamionima i podunavskim kamiondžijama postoje još samo u sećanjima pojedinih veterana drumskog prevoza, odnosno „drumskih kapetana“ kakav je i Đoka Kojić.

M. Sudžum