DEJAN ŠIJAK IZ OPOVA OD DEDE NAUČIO KAKO SE PEČE RAKIJA Može i od šargarepe, ali odležala šljivovica je blago

U celokupan proces je bivala uključena cela porodica, što je bila jača spona ka njenoj održivosti. Uz domaće piće se oduvek slavilo i tugovalo, ispraćalo i praštalo. Vremenom, s urbanizacijom i rastakanjem velikih porodica i imanja bilo je sve manje onih koji su u kućnim uslovima pekli rakiju, ali u poslednje vreme svedoci smo velikog povratka ovog običaja, pa i zasnivanja brojnih malih destilerija i vinarija.

Za Dejana Šijaka iz Opova, još od malih nogu, pečenje rakije bio najveći događaj u životu.

– Uz dedu sam učio da pečem rakiju, i tada smo to radili za kućne potrebe. Imali smo po dvorištu četiri ogromne kajsije, koje su bile stare više od 60 godina, a svaka je davala mogu vam reći blizu tone. To je za mene bio događaj, zamisli kao klinac doživljaj kada voziš kultivator do tog mesta na kom se odvija ceo proces. Imao sam osećaj da vozim „formulu”. I tako, malo po malo, odlučio sam da i sam kupim kazan kada sam došao do nekog novca, i kada sam ga doneo kući, pojavio se problem - gde ću ga postaviti. Kreirao sam zatim prikolicu te je postao prenosan, a komšije su počele da me zovu.

Krajcara dala ime podrumu 

– Kada smo kopali podrum, sećam se, bilo je leto, izašao sam u noć, gledam u to brdo iskopane zemlje i u momentu, na mesečini zasija nešto u gomili sveže raskopine. Priđem i shvatim da je u pitanju novčić, a kada sam ga oprao i izglancao, prepoznam da je to austrijska krajcara iz 1812. godine. Nisam nešto sujeveran, ali u tom momentu je to bio znak – priseća se Dejan kako je podrumu dao ime „Krajcara 1812.”

Danas Šijak ima dva kazana od 200 litara i jedan od 500 i kada treba, po selu radi uslužno pečenje, a kod kuće peče svoju rakiju. Proizvodi sve vrste, od kajsije i dunje koja je aktuelna, do vinogradarske breskve, jabuke, čak i malo maline. Nije to isplativo za neku prodaju, kaže, radi to sa uživanjem, za svoju dušu, a i da se nađe kada neko dođe.

– Imam svu neophodnu opremu, kao da sam profesionalac. Za ceo proces su potrebni veliki sudovi, čileri za hlađenje, kao i mašina za  odvajanje koštica, pumpe za pretakanje, tankovi, drvena burad, skupa je to oprema. Ove godine nisam baš puno pekao, nedavno sam, eto, pravio šljivu, da dopunim ono što imam u podrumu. Tokom godina se napravilo nekih zaliha i sada stoje na odležavanju - priča Šijak. - Pekao sam i rakiju od banana, ali generalno, nisam zadovoljan. Uopšte mi se ne dopada. Nisam naleteo do sada na neku koja bi imala ukus tog voća. Možda je problem u tome što je već prezrela kada je mi dobavimo. Skoro mi je drugar doneo rakijicu od šargarepe, i baš je zanimljiva, no ja se ne bih time bavio. Za proces fermentacije koristi plastičnu burad, jer su lakša za održavanje, no nakon pečenja ide druga faza – odležavanje rakije u drvenom buretu koje je nezamenljivo, jer tečnost „diše” i uzima iz drveta ono što joj treba. U tome leži sva čar srpskog napitka. A kako bi kvalitet proizvoda bio što bolji, Dejan kaže da je neophodno da voće bude prve ili druge klase, bez truleži. U suprotinom, rakija može poprimiti kiselkast ili gorak ukus. I dok to priča, uvodi nas u svoj podrum, u kom proizvedena rakija čeka svoje vreme da sklizne niz grla.

– Najstarija rakija ima oko devet godina, a tu je šljiva iz 2020. godine, zatim dva kazana dunje, dva kazana kajsije, dva jabuke i kazan kruške. Osvojio sam i neke medalje na takmičenjima – kaže Šijak, i poslužuje nam rakiju od šargarepe koju smo sa oduševljenjem prihvatili.

Nije za čuđenje što je nedavno rakija šljivovica upisana na Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, s obzirom na to da održava porodične vrednosti, uključuje širu zajednicu u svoj proces, a neophodna su i određena znanja i veštine za njeno spremanje. Ta titula će svakako doprineti povećanju vidljivosti našeg nematerijalnog kulturnog dobra i promociji „živog nasleđa” Srbije na nacionalnom, lokalnom i međunarodnom nivou. 

I. Bakmaz