BICIKLOM KROZ VOJVODINU – STEPANOVIĆEVO Sinovi Južnog Pacifika u selu Milunke Savić i solunskih ratnika

Kasnije, kada sam izlazio iz sela prema Zmajevu - video sam tablu na kojoj je natpis mesta istaknut na dva pisma - ćirilici i latinici. Kako je došlo da na ulazu iz pravca Kisača osvane dvostruki ćirilični natpis - za sada će ostati misterija.

Viđao sam po Vojvodini napuštene domove kulture i železničke stanice, ali nikad do sada napuštenu benzinsku pumpu. Kako je reč o teritoriji Grada Novog Sada kome Stepanovićevo pripada, stvar je još čudnija. “Eko Step Petrol“ jednostavno nije više “Drug na putu!”, kako njegov slogan govori. Sve je ostalo netaknuto, kao kada je poslednja litra dizela natočena u rezervoar neko seoskog traktora. Ostale su stolice, cene, reklamni slogani, oprema za točenje...

Stepanovićevo su osnovali Solunski dobrovoljci (uglavnom Ličani i Hercegovci) naseljeni u ovo mesto u periodu između 1920. i 1924. Mađarski okupatori su u aprilu 1941. proterali sve meštane, što je bio slučaj sa svim “solunskim dobrovoljcima” kolonizovanim u Bačku posle Prvog svetskog rata, o čemu sam pisao proteklih nedelja u reportažama iz Siriga i Tankosićeva. Većina ovih nevoljnika je otišla u rodne krajeve, ali su se oni koji su preživeli ratna stradanja nakon 1945. vratili u selo. Roditelji moje supruge Sandre su iz Stepanovićeva, njen otac rodio se u zbegu u junu 1941. u Mirkovcima u Slavoniji na putu ka krajevima iz koji su njegovi doseljeni. Po Mirkovcima je i dobio ime – Mirko.

Temelji hrama Svetog velikomučenika Lazara Kosovskog u Stepanovićevu izliveni su 10. jula 1989. a osvećeni 16. jula iste godine. Ovaj čin su obavili Njegovo preosveštenstvo vladika šumadijski g. Sava i Njegovo preosveštenstvo Vladika sremski g. Vasilije. Prva liturgija je održana 1. aprila 1990, kada je podignut I veliki krst na glavnoj kupoli. U čast i pomen Svetog velikomučenika Lazara, za crkvenu i seosku slavu određen je Vidovdan. Na pročelju crkve ispod ikone Sv. Lazara Kosovskog nalazi se tekst tzv. “Lazarove kletve”: “Ko je Srbin i srpskoga roda a ne došo na Boj na Kosovo, ne imao od srca poroda, ni muškoga ni devojačkoga, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bela, rđom kapo, dok mu je kolena”. Crkvena porta je veoma lepo uređena sa klupama, cvećem i uredno pokošenom travom. Česma na ulazu u portu podignuta je “za pokoj duše Banjanin-Šakota Ljubi”.

U selu ima napuštenih kuća, ali i onih na prodaju. Meštani se, inače, žale na oteženo funkcionisanje sela od kako je u toku rekonstrukcija železničke pruge Novi Sad – Subotica, koja prolazi kroz Stepanovićevo. Na radovima je, naime, angažovan veliki broj kineskih radnika, koji žive u iznajmljenim kućama ili kontejnerima podignutim specijalno za njih. I najviše pritužbi „lokalaca” je zapravo na primetno veći broj pasa lutalica, za šta krive upravo “sinove Južnog Pacifika”, koji ih navodno hrane i okupljaju. Ruku na srce, I lično sam naleteo na takvu scenu: Kineza koji je vozio bicikl a za njim je išao čopor pasa lutalica.

S druge strane, na Fejsbuk stranici “Stepenovićevo” vidimo i priču o proslavi kineskog Praznika sredine jeseni, kada su lokalnu decu ugostili upravo radnici iz Kine. Inače, Fesjbuk stranica “Stepanovićevo” se veoma ažurno vodi, objavljuje sve važne vesti iz sela pa i informacije o sahranama, svadbama i rođenjima dece.

Danas u Stepanovićevu živi nešto malo više od 2.000 ljudi . U vreme mira ratnici su postali stočari i zemljoradnici a i njihovi naslednici su nastavili da se bave mahom istim poslovima. Naravno, zbog blizine Novog Sada, veliki broj meštana radi i školuje se u gradu, a živi u selu. U Stepanovićevu postoji Osnovna škola “Aleksa Šantić”. Aktivni su Džudo i Fudbalski klub “Omladinac”. Autobus broj 43 vozi do Novog Sada i nazad na svakih sat vremena, a u špicu i češće. Privatni prevoznici voze i do Kule,Vrbasa i Srbobrana. Pruga prolazi kroz selo, pa je i ona važna seoska saobraćajnica. U centru Stepanovićeva spomenik “Tri generacije” simbolizuje slobodarski duh, stradanje i seobe meštana: tu su skulpture tri muškarca - solunskog dobrovoljca, partizana i dečaka, njihovog potomka.

Jedno vreme, posle Prvog svetskog rata, u selu je živela i Milunka Savić, žena sa najviše odlikovanja u srpskoj istoriji ratovanja. Borila se na mnogim frontovima u Prvom svetskom ratu, u Drugom je osnovala bolnicu u kojoj je lečila ranjene. Pored svoje dece, usvajala je tuđu- nezbrinutu. Živela je u Stepanovićevu gde je na kući u kojoj je boravila nedavno otkrivena ploča sa njenim imenom.  Milunki u čast, članice Udruženja žena iz Karavukova i Stepanovićeva organizovale su I izložbu rukotvorina i pripremile specijalitete domaće kuhinje, a u Osnovnoj školi „Aleksa Šantić” održana je tribina na kojoj se govorilo o Milunkinoj hrabrosti i humanosti.

Robert Čoban