BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Rakovac

Prešli smo dakle skelom iz Futoga u Beočin na sremskoj strani i uputili se levo ka Rakovcu do kojeg stižemo posle 15-ak minuta lagane vožnje. Usput na nekoliko mesta uočavamo „brda” naslaganih železničkih pragova. Nekadašnja Železnička stanica u Rakovcu godinama nije u funkciji, u nju je uselila jedna porodica, na poštanskom sandučetu piše - Živković. Železnička pruga na trasi od Petrovaradina do Beočina koja je tu prolazila bila je u funkciji od 1908. do 2007. Do 1965. na pruzi je obavljan putnički i teretni saobraćaj, a od te godine pruga je korišćena samo za prevoz robe. Saobraćaj je potpuno obustavljen 2007.

Duž 17 kilometara trase u planu je izgradnja pešačke i biciklističke staze, restorana, garni hotela, muzeja, kulturnog centra, servisa za bicikle, vidikovaca… Radovi još nisu počeli ali su drveni pragovi na većem delu trase izvađeni.

Ulazimo u Rakovac i posle par minuta vožnje stižemo do lokaliteta Gradina u centru sela gde su preko puta Mesne zajednice i škole pronađeni ostaci srednjovekovnog manastirskog kompleksa Svetog Đorđa. Izgradnja bazilike je verovatno započeta početkom 12. veka. Istovremeno sa manastirom podignuta je i parohijska crkva. S obzirom da je na vlasti u Ugarskoj početkom 12. veka bio kralj Koloman, koji je vodio politiku koegzistencije sa Vizantijom, primetan je uticaj vizantijske arhitekture. Verovatno su za podizanje prvobitnog templona, istovremeno sa izgradnjom bazilike angažovani majstori, umetnici i arhitekte sa prostora Vizantije. U manastiru su bili grčki (vizantijski) monasi, održavan je istočni obred, i on je svakako bio u nadležnosti pravoslavne Sremske episkopije. U manastirskom kompleksu se formirala i nekropola datovana u 12. vek na osnovu novca pronađenog u grobovima.

U prvoj četvrtini 13. veka manastir i parohijsku crkvu je preuzeo monaški red Benediktinaca. Po preuzimanju manastira napravljene su izmene: podizanje drugog templona, intervencije u enterijeru, dogradnja/obnova zvonika. Novoosnovana opatija pripojena je verovatno pečujskoj nadbiskupiji, a nešto kasnije sremskoj biskupiji. Manastir Svetog Đorđa i parohijska crkva Svih Svetih po prvi put se spominju u izvorima 1237. Oba sveta mesta su razrušena tokom najezde Tatara, i zatim obnovljena u gotskom stilu. Među posebno dragocene nalaze sa lokaliteta Gradina-Dombo ubrajaju se vizantijske ikone od livene bronze iz 12. veka - ikona Hrista na prestolu, Bogorodice Zastupnice, Svetog Đorđa, Bogorodice na prestolu i Svetog Nikole i Svetog Vasilija. Ikone se nalaze na stalnoj postavci Muzeja Vojvodine u Novom Sadu.

Selo Rakovac nastalo je kao prnjavor, naselje manastirskih kmetova pored manastira Rakovac sagrađenog u 16. veku. Tokom Drugog svetskog rata kao i sva ostala srpska mesta u Sremu pod NDH, Rakovac je prošao torturu ustaša. U toku 1943. manastir je opljačkan, dragocenosti su odnesene u Zagreb a potom je kompletan manastir sa zvonikom, konacima i portom miniran - porušen (danas delimično obnovljen). Mnogi nevini žitelji Rakovca bili su poklani i pobijeni od strane nacista a samo selo bilo je spaljeno. Slično kao i susedni Ledinci, posle rata selo nije obnovljeno, već je nizvodno, severnije podignuto naselje Novi Rakovac (kasnije promenjen naziv u Rakovac, a stariji deo sela u Stari Rakovac.

Tokom poslednjih 50 godina spontanim migracijama selo je obnovljeno doseljenicima iz Bosne u potrazi za poslom u fabrici cementa u Beočinu, a i mnogim drugim koji su ovde uspeli da reše svoj stambeni problem. Iako su nekretnine na Fruškog Gori veoma tražene, posebno od početka pandemije, na puno kuća i vikendica u Rakovcu stoji oglas za prodaju a jedina picerija u selu „Pica od babe i dede” zatvorena je i takođe se prodaje. Na ulazu u selo nalazi se jedan od najvećih pčelinjaka koje sam u Vojvodini video.

Iz centra sela nastavljamo Partizanskom i penjemo se strmom Ulicom Stanka Paunovića Veljka koja vodi do Spomenika Stručica koji je dobio naziv po delu Rakovca na kome se nalazi. Ovaj, još jedan prilično zapušteni partizanski spomenik na Fruškoj gori posvećen je borcima ubijenim na tom mestu 1942. od strane okupatora. Najpoznatiji među njima bili su narodni heroj Stanko Paunović Veljko, zatim komadant Đorđe Marković Đilas i Zencel Hunjadi zvani Kurir Franja. Ovde se naime, na par stotina partizana podigla sila od 18.000 nemačkih vojnika, 6.000 ustaša, domobrana i Folksdojčera, u omeru 40 prema 1. U noći između 27. i 28. avgusta 1942. ovde je izvršen proboj prema ravnom Sremu i Bosutskim šumama.

Spomenik je izrađen početkom sedamdesetih. Tri izvijena stuba koja streme ka nebu predstavljaju tri poginula vojnika. Autor spomenika je Mirko Krstonošić. Kao što to često biva na ovakvim mestima spomenik je „čuvao” jedan lokalni pas-lutalica željan druženja.

Sa proplanka na kojem se nalaze manastirsko i seosko groblje u Rakovcu, pruža se prelep pogled na sam manastir sav ukružen zelenim šumama i proplancima. Na manastirskom groblju je 1751. sazidana mala kapela, ktitorstvom Hadži Joanikija, za koju su minijaturni ikonostas oslikali Vasilije Ostojić i Janko Halkozović. Oko kapele nalaze se i grobovi monaha i monahinja. Rakovac je danas ženski manastir a kako monahinje ne mogu da obavljaju službu na njegovom čelu je otac Varnava.

Pećina Beli Majdan, poznata i kao Rakovačka pećina je stari kamenolom kaolinskog granita nastao u davnim vremenima najverovatnije za potrebe obližnjeg manastira Rakovac, a najčešće korišćen je za izradu nadgrobnih spomenika i temelja za kuću.

Dvorana je visoka oko četiri metra, a svod drže kameni stubovi, ulaz je širok nekoliko desetina metara i isto toliko se prostire u dubinu.. Rudnički kop je zatvoren tridesetih godina 20. veka. Postoje i stepenice isklesane u kamenu, tako da možete obići sve odaje u unutrašnjosti (iako na ulazu piše da je zbog urušavanja kamenja to zabranjeno bez prisustva vodiča iz NP Fruška Gora). Pored pećine se nalazi i jedan otvor u zemlji iz koga izbija topao vazduh koji je posebno osetan tokom hladnijih dana.

Do pećine se dolazi tako što nakon Manastira Rakovac na prvom skretanju (ima putokaz) skrenete levo i kod sledećeg putokaza desno pa nekih 200 metara kroz dobro utaban put u šumi. Ispred pećine je nekoliko lepo uređenih stolova sa klupama za izletnike oko kojih, za divno čudo, nije bilo smeća. Nadajmo se da je tako bilo i 2. maja ujutro…

Spomen-obeležje Kamenolom je posvećeno palim borcima i žrtvama fašizma koji su stradali tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Rakovca. Nalazi se na oko 500 metara od manastira Rakovac kraj puta koji vodi ka izletištu Zmajevac. Tokom rata Rakovac je bio jako uporište oslobodilačkog pokreta odakle su preduzimane oružane akcije protiv okupatora. U znak odmazde 1942. selo je potpuno spaljeno...

Centralni zeleni plato je okružen monumentalnim spomen-pločama. Jedan deo kompleksa je napravljen u samom brdu i podseća na rudarsko okno. Posebno je impresivan i umetnički vredan mozaik čiji je autor slavni Boško Petrović. Iznad njega, zasenjen granama četinara nalazi se, takođe u tehnici mozaika, Titov veliki portret sa natpisom „Druže Tito, mi ti se kunemo”. Ovaj deo mozaika je jedno vreme bio prekrečen ali su meštani nedavno oprali kreč sa slike pa se, kao u nekoj postodernističkoj verziji filma „Vreme čuda” lik pokojnog Maršala ponovo „ukazao”.

Robert Čoban

Raka podigao manastir da se iskupi zbog ubistva jelena

Na osnovu legende sačuvane u jednom starom spisu, Rakovac je osnovao krajem 15. veka Raka Milošević, veliki komornik despota Jovana Brankovića, koji je na tom mestu ubio jelena. Kako se jelen u hrišćanstvu smatra simbolom samoće i čistote monaškog poziva, Raka je obećao da će svoj greh iskupiti, tako što će na tom mestu izgraditi manastir. Međutim prvi zvanični dokument o manastiru Rakovac datira iz 1546. kada su Turci izvršili popis Srema, radi ubiranja poreza. Tokom svog postojanja manastir je nekoliko puta bio manje ili više oštećen, međutim najveću štetu pretrpeo je u Prvom svetskom ratu kada je opljačkan, i u Drugom svetskom ratu kada je minirana crkva i zvonik jer je u njemu otkrivena partizanska štamparija.

Jeromonah rakovački i „moler” Silvestar ostavio je rukopis svog putopisa u Svetu Zemlju i Jerusalim. Kaluđer je boravio na tom pokloničkom putu između 15. jula 1745. i 3. aprila 1746. Pored dvojice sabraće kaluđera rakovičkih u društvu se deo puta (do Soluna) našao i zograf Hristifor Žefarović.

Barokni zvonik podignut je 1735, trostrani konak 1771. Ikonostas crkve oslikao je Vasilije Ostojić iz Novog Sada. U zidu kapele manastira Rakovca, 1893. pohranjene su kosti mitropolita beogradsko-karlovačkog Vićentija Jovanovića, zaslugom tadašnjeg mitropolita karlovačkog i patrijarha srpskog Georgija Brankovića…

Kada smo mi posetili manastir, bila je subota popodne u toku je bila služba kojoj su prisustvovali samo dva sveštenika i jedna monahinja. Još jedan monah je ispred ograde konaka davao instrukcije vozaču bagera koji je pravio novi put. Za razliku od pasa koje smo sretali na drugim lokacijama, ovde nam je društvo pravila jedna mačka koja će uskoro dobiti mačiće…