Biciklom kroz Vojvodinu: Kisač i Čenej

Rekao mi je da me čeka u Kulturnom centru gde će se večeras održati takmičenje u pevanju. Stigao sam već poznatim putem uz kanal do Rumenke i umesto levo - skrenuo pre mosta desno u pravcu Kisača.

Dok sam okretao pedale u pravcu ovog bačkog sela, koje većinom naseljavaju Slovaci, setio sam se jedne adegdote iz predškolskih dana.

„Deco, koji je to veliki praznik u nedelju?”, pitala nas je vaspitačica Marija Deman u vrtiću u Baču negde u maju 1974. Digao sam ruku i ispalio: „Kirbaj u Selenči!”. Vaspitačica se zasmejala pa onda uozbiljila: „Ne, nego 25. maj, Dan mladosti, rođendan našeg druga Tita!”. Za mene, dečaka od šest godina, kirbaj (seoska slava) u Selenči, slovačkom mestu nadomak Bača - bio je najveći spektakl u toku godine: Živopisni festival boja, ukusa, mirisa, zvukova...

Bezmalo pola veka kasnije, vozim bicikl po Vojvodini i ono što je jedan od prvih utisaka i ne samo moj - slovačka mesta, kako ona veća, opštinski centri poput Bačkog Petrovca ili Kovačice tako i sela poput Luga, Slankamenačkih vinograda, Selenče, Kisača, Kulpina, Belog blata, Lalića ili Padine - uređena su i čista čak i kada su siromašna…

Ulazim u Kisač i fotografišem kuće živih boja. Primećujem da pored starih, lepo održavanih domova ima i dosta novih, porodičnih jednospratnica. U centru sela nalazi se spomenik poginulim partizanima, ofarban, pogađate - u svetlo plavu boju, danas je to samo stub pošto je devedesetih nekome palo na pamet da sa njega skine crvenu zvezdu petokraku. Preko puta spomenika nalazi se mala ali lepo uređena Pravoslavna crkva iz 1773.

Kisač se prvi put spominje u 17. veku i to kao selo sa isključivo srpskim stanovništvom, a stotinak godina kasnije u selo se doseljavaju i Slovaci. Po popisu pravoslavnih parohija u Kisaču je 1733. bilo 110 domova i dva pravoslavna sveštenika...

Na pročelju Evangelističke crkve se nalazi zapis na latinskom iz 1795. koji govori o društvenim prilikama na ovim prostorima u godini kada je izgrađena crkva o strašnoj suši koja je bila tih godina i ratovima koji su se u Evropi vodili. Unutra, u hramu sam zatekao žene koje spremaju enterijer hrama za sutrašnju svadbu. Dok ukrašava belim trakama klupe, jedna od njih mi otkriva: „Inače se svadbe održavaju subotom ali ova je u nedelju jer mladenci nisu mogli da nađu slobodan restoran!”

Preko puta je Nazarenski hram. Znam iz Novog Sada kada sam jednom ušao u njihovu bogomolju da pogledam kako izgleda da su me ljubazno zamolili da izađem. Ovde su nazareni koje sam zatekao da uređuju hram bili ljubazniji. Primećujem da na zidovima nema nikakvih slika, fresaka, ikona, nijedno obeležje... Jedan od vernika koji me prati do izlaza priča mi da su ovde nazareni pripadnici različitih naroda: Srbi, Slovaci, Mađari.

Stižem do Kulturnog centra i čujem muziku iz jedne od sala. Odlučujem da dok čekam Pavela slušam probu orkestra. Među muzičarima prepoznajem harmonikaša Ondreja Maglovskog koji je često nastupao zajedno sa Balaševićem.

Sedamo u prostorije kulturnog centra gde nas na stolu čeka čuveni slovački kulen. Pavel toči „palinku” i preporučuje da se ista „zaliva” pivom, tako rade u Slovačkoj. Ne smem da preterujem, ipak se biciklom vraćam preko Čeneja nazad za Novi Sad.

Pavel mi priča o istoriji Kisača i vojvođanskih Slovaka i ja saznajem zanimljive biografije, istorijske epizode i anegdote o kojima se u Srbiji neopravdano malo zna. Čuo sam priču o doktoru Miloš Krnu, rodonačelniku bankarstva u Vojvodini za vreme Austrougarske i prijatelju i saradniku Jaše Tomića, čoveku koji je prvi na ovim prostorima organizovao „bankarske prezentacije”. Tu sam prošli put čuo i za legendu o vanbračnoj deci grofa Rudolfa Koteka čije potomke u Kisaču i dalje, 99 godina od grofove smrti, zovu „Kotekovci” o čemu sam pisao u reportaži iz Futoga. I najzad o Zuski Medveđovoj, slikarki iz Bačkog Petrovca koja je u međuratnom periodu vodila ekstravagantan život nalik onom Fride Kalo, volela je i muškarce i žene, bila prva žena akademska slikarka u vojvođanskih Slovaka, za vreme Drugog svetskog rata otišla je u Slovačku gde je 1985. i umrla a njeno ime nosi galerija slika u Bačkom Petrovcu. Nedavno je njena retrospektivna izložba održana i u Beogradu u „Galeriji 73” pri gradskoj opštini Čukarica.

Počinju da pristižu učesnici pevačkog takmičenja, devojčice, devojke i žene u živopisnim slovačkim narodnim nošnjama. Stiže i Jan Vozar, novoizabrani predsednik Mesne zajednice Kisač, seda sa nama na jednu „palinku”.

Pridružuje nam se i Miroslav Brna, koloritni lik koji živi u kući građenoj u bauhaus stilu, kakvu očekujemo svuda samo ne u malom slovačkom selu u Bačkoj. Miroslavov otac bio je akademik Jan Brna, prijatelj Josipa Broza i ministar poljoprivrede i šumarstva Jugoslavije 1962-63… Počinje takmičenje u pevanju, sala je puna publike, među njima najviše majki i baka u slovačkim suknjama koje su došle da bodre svoju decu i unuke. Pavel pozdravlja na slovačkom sve prisutne, posebno predsednika Mesne zajednice i mene kao gosta iz „dalekog” Novog Sada. Voditeljski par, devojka i mladić u ranim dvadesetim, oboje plave kose i još plavljih očiju kao da su juče stigli sa obronaka Visokih Tatri - najavljuju prvu takmičarku - devojčicu Katarinu Martišovu.

Moram dalje da me ne uhvati mrak na pometnom putu između Čeneja i Novog Sada. Iskradam se iz sale dok se najavljuje sledeći takmičar.

Usput, dvorištu Doma zdravlja zapažam nešto što bi ste tu najmanje očekivali - nadgrobni spomenik. Reč je o grobu Jana Branislava Mičateka slovačkog prosvetitelja, učitelja koji je iz Slovačke došao u Kisač 1863. zatekavši nepismene pastire i ratare. Mičatek je decenijama vodio dnevnik, pisao je kratke pesme koje su bile domoljubne i satirički usmerene protiv tadašnjih mađarskih vlasti u Austrougarskoj. Mičatek je otac savremene slovačke zastave i grba koje je kasnije preuzela Matica Slovačka. Njegova ćerka Eržika Mičatek bila jedna od vodećih ženskih aktivistkinja u Kraljevini Jugoslaviji koja je izborila za pravo sluškinja da se obrazuju na specijalnim kursevima vikendom kada su imale slobodno. Janov sin Ljudevit bio je jedan od predsednika Velike narodne skupštine koja je u Novom Sadu 1918. donela odluku o prisajedinjenju Bačke, Banata i Baranje Kraljevini Srbiji…

Užurbano okrećem pedale i pred sumrak stižem u Čenej, salašarsko naselje poznato po malom sportskom aerodromu koji će možda uskoro postati i međunarodni i nekolicini ugostiteljskih objekata.

Čuveni dud Čenejac nalazi se u dvorištu salaša Živke i Mladenka Kuzmanovića, sa stablom prečnika 1,30 metar, starosti između 180 i 200 godina. To je najstarije drvo Duda u Srbiji, zaštićeno prirodno dobro i model za tipični čenejski suvenir: rakiju dudovaču. Uz groblje, na izlasku iz sela prema Novom Sadu nalazi se Crkva Sv. Duha, za koju ne postoje pouzdani podaci o godini izgradnje, ali prema nekim pisanim dokumentima postoji još od pre 1835. Neke od ikona koje se i danas mogu videti u crkvi oslikao je Jovan Klajić. Poznata je i po tome što je oko nje sniman deo filma Pop Ćira i pop Spira. Tako bar kažu, mada proteklih godina za svaku drugu lokaciju u Vojvodini tvrde da su upravo tu 1957. snimani neki kadrovi čuvenog filma prve jugoslovenske rediteljke - Soje Jovanović.

Mnoge poznate ličnosti sa muzičke, sportske i poslovne scene kupile su ili napravile proteklih dvadesetak godina salaš na Čeneju, otvoreno je i puno restorana koji nose reč „salaš„ u nazivu. Malo ih je autentičnih poput onog prvog te vrste, Splićinog „Salaša 137”, ili novootvorenog “Dedinog salaša”, ali kako je povodom smrti Đorđa Balaševića pisao kolega Branko Rosić - današnji ljudi, posebno Beograđani ali i mnogi drugi iz regiona - obožavaju ovdašnje salaše, u njima vide onaj mir i poetiku koje su izgubili u vrtlogu užurbanog i digitalizovanog života. Dok ručaju „supe, sosa, mesa” i gledaju decu kako se igraju na travi pokušavaju na nađu nešto od onoga što je veliki pesnik sa Salajke opevao u svojim stihovima.

Ove godine je tačno pola veka kako je Zvonko Bogdan spevao vanvremenski tamburaški klasik „Hej salaši na severu Bačke”. Dok se u mraku približavam svetlima Novog Sada, razmišljam kako bi bio red da da i ovi na jugu Bačke dobiju baladu dostojnu svoje istorije i lepote.

Robert Čoban