Biciklom kroz Vojvodinu: Čerević

Vratili smo se koji kilometar nazad, ukrcali na skelu koju vuče „Pletvar” i deset minuta kasnije točkovi bicikala naše internacionalne petorke (četvorica lokalaca i jedan Italijan) već su se okretali u pravcu „gospodskog sela” Čerević kako ga je u naslovu svoje knjige nazvao Bogdan J. Petrović.

Poslednje počivalište Bogdana J. Petrovića na groblju povrh Čerevića može da se pohvali jednim od najlepših pozicija u Sremu: puca pogled na Dunav, u pozadini se naziru tri tornja dve futoške crkve. Popeli smo se do groblja na nagovor koleginice Mirjane Maksimović koja mi je otkrila fantastičnu priču o Nikoli Igiću koji takođe ovde počiva.

Ovaj živopisni Sremac rođen u Čereviću poslužio je Paji Jovanoviću kao model za centralni muški lik na slici „Seoba Srba”.

Igić je rođen 1855. kao prvenac siromašnog krojača. U rodnom mestu je ostao do svoje dvanaeste godine, kada kao stipendista zadužbine Petra Kostića odlazi u Novi Sad na dalje školovanje. Položivši veliku maturu u Srpskoj velikoj gimnaziji, 1879. u Beču upisuje pravne nauke, koje je uspešno završio. Pored znanja i veština potrebnih za tešku službu sudije, Igić je u prestonici monarhije upijao i zapadnu kulturu, manire i navike nekog dalekog, velikog sveta, koji su ga, kao zaboravljenog starca, karakterisali u zabačenom, sremačkom blatu. Sjajni Beč sa svojim fijakerima, izlozima punim luksuzne robe, restoranima, balovima, galerijama, knjižarama i muzejima, igrao je presudnu ulogu ne samo u njegovom profesionalnom, već i ličnom razvoju. Međutim, sudeći po sećanjima savremenika i zapisima istoričara, dok se iz petnih žila trudio da postane tipični „bečki gospodin”, nikada nije zaboravio maleno selo svojih roditelja, ne prezirući ni svoje „neotesane zemljake” ni njihove „orijentalne običaje”. Kažu da je sa istom strašću igrao i Štrausove valcere i srpska kola.

Kasnije je otmeni Kadija pravdu delio po raznim mestima u Slavoniji i Hrvatskoj te služio kao predsednik suda u Sremskim Karlovcima, dok je prijatna sećanja na visoko društvo osvežavao beskrajnim putovanjima po evropskim metropolama: Trstu, Veneciji, Odesi...

Potpuno neočekivano, nastavak priče o Nikoli Igiću dobijamo na terasi nekadašnjeg letnjikovca grofice Kotek u Čereviću. Tu sedi gospodin Branko čija je majka u ovoj kući 1943. pronašla mrtvog Nikolu Igića. Branko nas ljubazno poziva da sednemo i pokazuje nam neke od razglednica koje je Igić slao Brankovom dedi iz Splita i Opatije.

Kako to u životu često biva, starost je Kadiju vratila na početnu tačku, u rodni Čerević. Penzionerske dane je provodio kao pravi viktorijanski osobenjak sa crvenim karanfilom ili ružom u reveru, halb-cilindrom i belim rukavicama, koji je, gradeći svoj složeni svet, propustio da zasnuje porodicu, pa je potrebnu toplinu pronalazio u raznim altruističkim podvizima. Svoju ličnu biblioteku, vrednu dvadesetak hiljada dinara, poklonio je čerevićkoj školi 1934. sa željom da u njoj mladi ljudi utole pretpostavljenu intelektualnu i duhovnu glad. Raskošne vokalne sposobnosti revnosno je demonstrirao za pevnicom pravoslavnog hrama i na nastupima lokalnog pevačkog društva. Poslednje dane proveo je kao podstanar u ovom „Spahijskom domu” koji je od grofice Kotek i markize Palavičini kupio čerevićki veleposednik Nikolić (Brankov deda). Godinama pre svoje tihe smrti Nikola je redovno je odlazio do Dunava, da iz udobne fotelje posmatra lađe koje su oduvek spajale države i narode, velike i male svetove. Istoričarka Čerevića Ljubica Popović Bjelica zabeležila je:

„Bez porodice, sav se posvetio drugima. Pomagao je siromašnu decu, kupovao im knjige, davao časove latinskog jezika, pričao o dalekim krajevima, piramidama, bogatim muzejima i velikim bibliotekama. Bio je svojevrsni prosvetitelj dece i odraslih!”

Vinarija „Verkat” u Čereviću nalazi se u velikoj kući s početka 20. veka koja je bila deo imanja grofice Kotek čiji se letnjikovac nalazi u dvorištu. Vinariju vode tri vredne sestre Vrkatić a u njihovom vlasništvu je i jedini zasad malvazije u Srbiji, star više od 60 godina. Pitamo se kao i vi, odakle malvazija na obroncima Fruške gore?

Ako ste više za zanatsko pivo - preko puta Vinarije „Verkat” nalazi se pekara a u njenom sastavu i mala pivara – „Birče”. Odlično zanatsko pivo, divni domaćini, dvorište sa umiljatim psom i pogledom na Dunav! Jedan od vlasnika igrao je tog dana američki fudbal na terenu u Čereviću protiv ekipe iz Beograda (nadrealno, zar ne?) pa smo posle utakmice jeli i kobasice.

Jedan čerevićki vinar išao je 1957. u posetu svom sinu u JNA u Istri. Odatle je doneo nekoliko čokota malvazije i ona se, kažu sestre Vrkatić - jako lepo ovde primila. Odgovara joj sunčana strana Fruške gore i donosi odličan rod. Mi smo danas imali prilike da probamo grašac, roze, malvaziju i barikiranu malvaziju. Sjajna vina, sjajna zakuska sa sremskim sirevima i kulenom, opušteni ambijent i divno gostoprimstvo.

Mara Petković, predsednica MZ Čerević ljubazno nam pokazuje Zavičajni muzej u ovom selu. Ovde se nalazi najstarija tamburica u Vojvodini (iz 1848), jedna Šerbanova slika (ostale su zbog loših uslova odnete u Galeriju Matice srpske u Novi Sad), nekoliko Soldatovićevih skulptura, kosti mamuta, fotografije iz istorije sela. Nadamo se da će uskoro biti rešen problem ove vredne kolekcije koja se nalazi u zabrinjavajućim uslovima u objektu ugroženom vlagom.

Ima još atrakcija: u centru Čerevića nalazi se i apoteka „Kod Svetog duha”, spomenik poginulim partizanima i meštanima žrtvama fašističkog terora, poginulim seljanima koji su bili srpski dobrovoljci u Prvom svetskom ratu kao i bista Jovana Soldatovića, slavnog vajara čije se skulpture nalaze širom sveta od Keja žrtava racije u Novom Sadu do platoa ispred Zgrade UN u Njujorku.

Jedne subote u junu bili smo na „Čerevićvilu”, noćnom bazaru na mestu seoske pijace koji okupi lokalne proizvođače hrane, vina i zanatskog piva, prodaju se tu i zanatski proizvodi, korpe od pruća, slike, suveniri... Orkestar svira rok muziku i sve deluje neobično urbano za jedno selo a opet - sasvim očekivano kada uzmete u obzir to da je reč o „gospodskom selu”.

Čerević je višenacionalno selo u kojem pored većinskih Srba žive Hrvati, Mađari i Slovaci a prema poslednjem popisu ima i 11 Nemaca koji su pre Drugog svetskog rata činili više od trećine stanovništva.

Pravoslavna crkva iz 1744. posvećena je Svetom Savi. Ikonostas je rađen tokom 18. i 19. veka ali slikari nisu poznati, mada se po umetničkom rukopisu mogu razgraničiti trojica autora. Duborez bi mogao biti delo Marka Vujatovića, sa kojim je crkvena opština potpisala ugovor 1825. Atanasije Grčki (Gereski) meštanin koji se odselio u Odesu, poslao je 1863. crkvi rodnog mesta novu plaštanicu. Za vreme Prvog svetskog rata skinuta su zvona i austrougarska vojska ih je upotrebila za livenje topova. Nova zvona su postavljena 1923.

Prastara katolička župa u Čereviću postojala je već 1198. jer se spominje u jednom pismu pape Inoćenta Trećeg. Katolička župa Sv. Petra i Pavla u Čereviću spominje se 1333. i 1372. a u spisima se pojavljuju i crkve Blažene Đevice Marije i Presvetog Trojstva. Papa Bonifacije Deveti dodeljuje župnoj čerevićkoj crkvi, pod određenim uslovima, indulgencije (oproste) 11. januara 1401. Papa Grgur Jedanaesti odgovorio je na molbu Nikole Prvog Gorjanskog pismom od 11. septembra 1372. iz Avinjona kojim mu je dopustio da na svom posedu u Čereviću, pokraj crkve Svetog Petra koju je Gorjanski ranije podigao, može podići i samostan za 12 braće. Ovom samostanu je bio naklonjen i car Zigismund Luksemburški koji je nekoliko puta dolazio u Čerević pružajući svoju carsku podršku i povlastice. Iste povlastice čerevićkom samostanu odobrio je i Matija Korvin 26. jula 1478. Franjevački samostan u Čereviću je već krajem 14. veka postao tako ugledan da su se po njemu svi franjevci Bosanske vikarije počeli nazivati čerevićka braća, a papa Bonifacije Jedanaesti ih je 1401. obdario raznim povlasticama i oprostima.  Gradnja zidane crkve u Čereviću započeta je 30. marta 1773. u čast Svetog Josipa. Zidanje je dovršeno do kraja 1776. i delimično je opremljena kako bi 31. maja 1777. bila blagoslovljena i predana narodu na punu upotrebu.

Vraćamo se nazad u Bačku poslednjom skelom iz Beočina u osam uveče. Skeleyiju nismo platili sa dva dukata pošto ne prelazimo mitsku reku Stiks nego naš „lepi plavi Dunav”. Počastili smo ga sa jednom „bombicom” od litre zanatskog piva „Birče” iz Čerevića i on je sišavši sa skele veselo poskočio na obalu i nastavio u pravcu bačkog sutona.

Robert Čoban