Biciklom kroz Čelarevo, Karađorđevo, Mladenovo i Bačko Novo Selo

Posle rata došli su kolonisti iz BiH, a mesto je dobilo ime po Zdravku Čelaru, narodnom heroju čiji spomenik stoji u centru zajedno sa imenima članova porodica žitelja Čelareva koji su poginuli tokom Drugog svetskog rata u Bosni. U Čelarevu danas žive Srbi doseljeni iz BiH, kao i starosedeoci Mađari, Slovaci, Hrvati i desetak Nemaca...

Do Čelareva smo stigli biciklističkom stazom koja vas od pre nekoliko godina sa novosadskog Kamenjara vodi uz obalu Dunava pored Veternika, Futoga i Begeča i predstavlja zaista raj za ljubitelje ovog sporta.

U parku u centru mesta nalazi se rimokatolička crkva Uznesenja blažene device Marije.Na drugom kraju parka, praktično u centru mesta nalazi se kompleks dvorca koji je na vlastelinskom posedu nastao u drugoj polovini 18. veka. Prolazimo kroz kapiju koju „čuva” veliki kameni lav po kojem je čuveno pivo, danas „Karlsbergove” pivare i dobilo ime.

A istorijat ovog mesta je impresivan. Manji dvorac sagradio je Marfi Lipot na prelazu iz 18. u 19. vek i u njemu je živeo plemić Nikola Bezeredi sa svojom porodicom. Bezeredi je odlučio da sagradi novi Veliki dvorac, koji je po planovima nepoznatog bečkog arhitekte i podignut između 1834. i 1837. godine. Iako je sama zgrada proglašena dvorcem, ona je služila isključivo kao letnjikovac Nikoli Bezerediju koji je posedovao kuće u Beču i Budimpešti. Kompleks je zatim prodat Lazaru Dunđerskom 1882.

Posle Drugog svetskog rata, od 1947. do polovine 1952. godine, zgrada dvorca sa pratećim objektima pripadala je tadašnjem Predsedništvu FNRJ. Tada je u tom zdanju povremeno boravio predsednik Josip Broz Tito. Dvorac ima status spomenika kulture od izuzetnog značaja što se po njegovom današnjem izgledu ne bi moglo reći. Ovde je nekada bio jedinstven muzej stilskog nameštaja u nekadašnjoj Jugoslaviji. Danas je dvorac u lošem stanju, fasada je išarana grafitima, a nameštaj je preseljen u dvorac u Kulpinu koji se takođe nalazi u sastavu Muzeja Vojvodine i u nešto boljem je stanju.

Produžujemo dalje prometnim putem do Bačke Palanke u kojoj se ovog puta nismo zadržali jer ista zaslužuje posebnu rubriku. Kroz atar, između polja prošaranih jarko crvenim bulkama stižemo u Karađorđevo.

Od Tesle do Aleksandra Karađorđevića

Od kraja 19. veka pa do Prvog svetskog rata dvorac je bio stecište uglednih i značajnih političkih i kulturnih ličnosti toga doba. Između ostalih dvorac su posećivali Nikola Tesla, Paja Jovanović, Stevan Todorović i Laza Kostić, koji je u čast Lenki Dunđerskoj, koju je upoznao u ovom dvorcu, napisao najlepšu srpsku ljubavnu pesmu. Naime pesmu “Santa Maria dela Salute” Laza Kostić je napisao u Veneciji gde ga je zatekla vest o Lenkinoj preranoj smrti. U dvorcu u Čelarevu je jedno vreme boravio i Aleksandar Karađorđević.

Kada danas prođete ovim mestom teško bi mogli da poverujete da je ovde pre pola veka bila britanska kraljica Elizabeta Druga, inače veliki ljubitelj konja. A ovde je sve i počelo uzgojem konja, davne 1885. kada je Austrougarska monarhija oformila ergele baš na tom prostoru, zbog povoljnog geografskog položaja, blizine Dunava i slatinastog zemljišta koje je izuzetno povoljno za pravilno formiranje kopita kod podmlatka konja. Zemljište koje je bogato kalcijumom, pogodno je i za proizvodnju lucerke i ovsa. U početku je to bila Ustanova za odgoj ždrebadi koja su nabavljana od privatnih odgajivača širom Monarhije. Prvenstveno su dovodili mušku ždrebad iz mađarske ergele „Mezeheđeš“  i gajili do godinu dana, a zatim su ponovo vraćana u Mađarsku, gde su služila u vojne svrhe. Kasnije su prvenstveno odgajani radni konji, Nonius rase. Ergela je bila državno vlasništvo Austrougarske monarhije. Krčenjem hrastove šume i izgradnjom štala kao i nekoliko stambenih objekata 1901. započelo je naseljavanje ovog kompleksa. Ergela je osnovana kao odgajalište ždrebadi na oko 1000 hektara obradive površine, a naselje uz nju je dobilo naziv „Čikoš Telep“, u prevodu na srpski - „Ždrebarsko naselje“. Ergela postaje značajan selekcijski centar za odabiranje rasplodnih pastuva i kobila.

Posle Prvog svetskog rata ukazom kralja Aleksandra Karađorđevića  1924. osnovano je Državno lovno-šumsko dobro. Odmah po završetku Drugog svetskog rata, već 1945. godine, obnovljen je rad ovog dobra, u sastavu Vlade FNRJ. Ostalo je zabeleženo da je već 1948. ovde organizovan diplomatski lov. Verovatno još tada se uvidelo da bi valjalo jedan deo ovog bogom danog prostora, sa raznim vrstama retkog biljnog i životinjskog sveta, urediti u reprezentativne svrhe. Zato je 1957. otpočelo uređenje kompleksa koji je danas poznat pod imenom – Reprezentativni objekat „Karađorđevo“. Godine, 1973. „Lovno-šumsko poljoprivredno dobro“ dato je na korištenje Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i dobilo je naziv Vojna ustanova Karađorđevo.

„Ovde počivaju kosti bratskih sovjetskih vojnika i naših partizana palih u borbama za oslobođenje Bukina”, piše na crnom mermernom spomeniku u centru Mladenova, nekadašnjeg Bukina. Odmah pored je spomenik Mladenu Stojanoviću, lekaru narodnom heroju poginulom 1942. iz kraja odakle potiču kolonisti doseljeni u ovo mesto.

Jedna preko puta druge nalaze se nova pravoslavna crkva posvećena Svetom Iliji kao i stara nemačka katolička Crkva Sv. Ivana Krstitelja čiji je krov šezdesetih godina srušio pa sada postoji samo toranj napred i zadnji deo koji je pretvoren u kapelu. U sredini između tornja i kapele - rastu koprive koje ožare svakog putnika namernika i kao da opominju zbog zapuštene kulturne baštine naroda čiji pripadnici su nekada činili većinu u ovom selu. Nastavljamo u pravcu Bačkog Novog Sela gde nas na prvoj stanici očekuje vruća bosanska pita pa nam je to motiv više da izdržimo poslednje kilometre puta.

U šumi Guvnište nalazi se Kapela Sv. Antuna Pustinjaka koja se smatra najstarijom hrišćanskom crkvom u Vojvodini što je neprekidno bila u funkciji, čak i za vreme turske vladavine Panonskom nizijom. Ljubazni čuvar na ulazu u zaštićeno područje nas propušta i usput govori kako su vernici iz Bača baš pre nekoliko dana bili ovde na misi. Nakon pola kilometra put skreće u desno i vodi vas na mali proplanak u sred šume gde se okružena sveže pokošenom travom nalazi kapela.

Crkvicu koja je bila gotovo potpuno srušena obnovio je Josip Štefković, sveštenik iz Bača. Ova crkva je poslednji put bila obnovljena pre gotovo 200 godina, davne 1817. s tim da je 1960. meštanin Andrija uradio limarske radove i obnovu tornja. Sagrađena je u gotskom stilu, krajem 15. veka, ima samo glavni oltar, a slika Sv. Antuna Pustinjaka potiče iz 1850.

Na raskrsnici skrećemo u levo i nastavljamo ka obali Dunava i Bačkom Novom Selu, finalnoj tački naše biciklističke rute. Na ulazu u selo - groblje. Groblje k’o groblje rekao bi neko - ali ovo je karakteristično po tome što su na njemu jedni do drugih sahranjeni Nemci katolici koji su nekada činili većinu sela kao i Bošnjaci muslimani i Srbi pravoslavci doseljeni ovde posle Drugog svetskog rata.

Jedan spomenik na ovom groblju krije priču koju smo čuli tek kasnije kod Emine i Seje na ručku: Mujkić Enes (6) propao je u zimu 1991. kroz led na Dunavcu i počeo da se davi. Priskočio mu je u pomoć komšija Mirsad Brkić (21). Obojica su se udavila, i obojica su sahranjena zajedno. U Bačkom Novom Selu tvrde da tužniji dan mesto ne pamti.

Stižemo na našu prvu stanicu u Bačkom Novom Selu - pitu sa sirom kod moje nekadašnje komšinice Vesne koja se udala u ovo mesto. Vesna i njen suprug drže restoran „Kod dva jelena” iako je na fasadi nacrtan samo jedan pa ostaje na mašti gosta da zamišlja ko je drugi rogonja. Uz pitu sa sirom za koju sam znao da će biti dobra, dobili smo i burek sa mesom koji je Vesna naučila da pravi od komšija Bošnjaka.

Rimokatolička crkva Sv. Ane u Bačkom Novom Selu nakon odlaska Nemaca posle Drugog svetskog rata decenijama je zapuštana. Pre nekoliko godine dobila je novi krov, a u planu je i obnavljanje tornja i ostatka objekta. Neki meštani, sa druge strane - najviše vole simbole i ideologiju nekadašnje države pa kako je dan naše biciklističke ture bio 25. maj - nekadašnji Dan mladosti - jugoslovenske zastave sa petokrakom mogle su da se vide na nekoliko mesta u selu.

Pita i burek kod Vesne bili su samo pređelo, finalna bosanska gozba čekala nas je kod Emine i Seje nekoliko ulica dalje: riba, paprikaš od petla, jagnjetina, pita zeljanica i pita krompiruša i urmašice za kraj. Sejo je rođeni brat čuvenog Nećka, vlasnika čardi na Dunavu u Bačkom Novom Selu i na novosadskom Ribarcu. Nećko je preminuo prošlog leta pa smo nazdravili za pokoj njegove duše, počela je prolećna kiša, mi smo natovarili bicikle na automobile i vratili se u stvarnost posle celog dana provedenog među divnim ljudima u selima uz Dunav koja pamte bolje dane ali se i nadaju da će uz pomoć turizma ponovo vratiti decu u napuštene kuće.

Robert Čoban