BAČKA PALANKA Od „Kuluk kafe” do (ne)željenog hotela s pet zvezdica

Sećam se da je govorio i da su kafane kao kuće, odnosno da svaki čovek ima svoju kafanu, kao dom, svoje društvo, kao porodicu, te da se svakog jutra, ljubitelj bircuza bez naređenja, postrojavao i javljao na svojevrsnu prozivku. Kada bi omašio družina se brinula za zdravlje prozvanog, ako bi se razboleo nazdravljalo bi se za njegov oporavak, a ako bi se upokojio popilo bi se u pokoj duše, kažu, takav je red. Red je i da se nazdravi prilikom vesti o ženidbi i udadbi, rođenju kćeri ili naslednika, unuka ili unuke, rođendana, godišnice, nagrade, diplome, kupovine ili prodaje, odnosno svaki dan se nalazio povod, jer ko je lud da bez povoda ode u burcuz...                 

Nije Bačka Palanka nikada imala status grada, nije bila ni velika varoš, bila je varošica. Danas je varošica sa preko 26.000 stanovnika, centar je opštine, a u selima živi druga polovina ljudi, pa je sve po meri, potaman vele u Palanci. Kafana, kafića, restorana, čardi, pa i pravih bircuza ima blizu stotine, što u varoši što u selima.

Svojevremeno su istoričari zapisali da su na razvoj ugostiteljstva u Bačkoj Palanci značajno uticali vašari, a varoš ih je davno izgubila. Dok ih je bilo znalo se okupiti dosta sveta, a vašar je trajao i po nekoliko dana. U tim prilikama trebalo je prihvatiti ljude, robu i stoku, obezbediti ishranu i smeštaj. Zbog toga su uz vašare, odnosno vašarišta, nicali bircuzi, kafane sa prenoćištima.

Zapisano je, a prema do sada dostupnim podacima, da je najstarija kafana bila u sadašnjem centru varoši, odnosno na lokaciji gde se nalazi robna kuća. Po predanju kuća je podignuta odmah po najezdi Turaka, a koristila se kao „kuluk kafa“, ili kafana. Tu se služila jagnjetina i pila kafa, a oko kuće bilo je pet velikih stabala. U hladovini njihovih krošnji sedelo se i meračilo, ali tu je u vreme ratnih sukoba, potiskivanja Turaka, zasedao i Savet koji je sudio zarobljenicima. Kada je Austro-ugarska vojska ušla u Palanku vlasti su naredile da se kuća spali i poruši, a stabla poseku. Kasnije je, ipak ovde nešto obnovljeno, pa je tu bila i mala čarda.

I sve do polovine prošlog veka na tom mestu bila je kafana, a i danas je to epicentar varoši. Tokom vekova kafane na tom mestu menjale su vlasnike, ali i nazive, ali je u narodu taj bircuz ostao upamćen kao „Zemljotres“, a samo ime govori kakva je atmosfera vladala. Sami nazivi kafana često su govorili o „renomeu“ ugostiteljskog objekta. Tako je svojevremeno u Kalošu, inače Ulici Ive Lole Ribara koja vodi ka Fabrici „Sintelon“ (danas „Tarket“) radila kafana „Razvod braka“. I taj bircuz je, vele stariji, u potpunosti opravdao svoje ime, jer su se mnogi brakovi razveli zbog pijančenja, trošenja radničkih plata, a spaseni su samo oni čije su žene bile uporne, ali i jače od mladoženja, pa su ih batinama i sramoćenjem odvikle od pijančenja i trošenja. 

Sremska sela bez kafane

Interesantno je da ima sela u kojima nema kafana, a čudno je da u Neštinu i Viziću, selima u Sremu koja pripadaju Bačkopalanačkoj opštini, nema bircuza. Jedni kažu da je to zbog krize, nema para, pa nema ni ljudi za kafanu. Međutim, bivši ugostitelji kažu da u ovim selima bircuz nije ni potreban, jer ovde skoro svaka kuća ima vinograda, voćnjak, podrum, svoje vino i rakiju...

Interesantno je da je Palanka početkom 20. veka imala pet hotela, a danas samo jedan i to sa tri zvezdice. Zapisano je da su svi hoteli bili u tada zvanoj Nemačkoj Palanci. Na železničkim stanicama u Novoj i Staroj Palanci i pristaništu dočekivali su vozove i brodove te gostima nudili usluge hotela u kojima su i za koje su radili. Hotel „Dunav“ bio je najveći, imao je sve sadržaje od luksuzno opremljenih apartmana do dvorišne bašte, a nalazio se u sadašnjoj Ulici Žarka Zrenjanina, od zgrade bivšeg Komiteta do Ulice JNA.

Hotel „Kasina“ u prvoj polovini 20 veka bio je stecište zabave i kulture, Hotel „Klešpis“ izgrađen je pored železničke stanice u Novoj Palanci, a u njemu su Švabe održavale svoje zabave. Manji Hotel „Drer“ bio je pored katoličke crkve i, kako je zapisano, imao je „varoškog gušta“. Postojao je i Hotel „Kruna“. Hotel „Turist“ dugo se gradio, a onako nazavršen par godina služio je i kao žitno skladište. Ipak, završen je 1964. godine, a jednom prilikom ugostio je i tadašnjeg predsednika tadašnje države Josipa Broza. Hotel „Fontana“, ustvari je renoviran „Turist“, radi od početka ovog veka.

Iz društvene prešao je u privatnu imovinu, a kupio ga je poslodavac iz Beča.  O potrebi izgradnje novog, leksuznog hotela ovde se priča već par decenija. Zainteresovanih investitora je bilo, a biznismen iz Nemačke nudio je svojevremeno da u priobalju Dunava, pored sportsko rekreacionog centra i zalivnog jezera „Tikvara“ izgradi hotel sa pet zvezda, da uradi pristan, marinu. Pričalo se pričalo, pa prestalo, mada i danas u planovima postoji hotel. Interesantno je da svojevremeno čak i visokopozicioniranim lokalnim političarima nije bilo stalo do luksuznog hotela.     

Međutim, kada se realizuje izgradnja Nacionalnog regatnog centra za kajak i kanu na mirnim vodima (državni projekat) u ovdašnjem priobalju Dunava hotel će se morati napraviti. Tako se u Bačkoj Palanci, a nekako uvek oko Nove godine povede priča o ovdašnjim bircuzima kroz vekove, ožive sećanja na vremena i ljude kojih više nema, o kafanskim anegdotama (ne)zgodnim konobarima i konobaricama, ali i o (ne)željenim hotelima.

Miloš Sudžum