APATINSKA SINAGOGA NAJZAD POSTALA SPOMENIK KULTURE Šta se to čita u ogledalu?

Prema knjigama starostavnim, Jevreji su se u Apatin doselili sredinom 18. veka - popis iz 1749.  navodi tridesetak duša judaističke veroispovesti. Sakralna mesta njihovog okupljanja  prvobitno su bili molitveni domovi,  pa je tako i prva apatinska sinagoga zapravo bila jedna iznajmljena kuća, jednostavno opremljena, odnosno prilagođena obrednoj svrsi. Postojeća zgrada sinagoge osvećena je tek 1885,  ali se pretpostavlja da je ona ipak nastala proširenjem ili prepravkom neke starije zgrade iz druge polovine 18. veka, mada pisanih dokaza za to nema.

U Drugom svetskom ratu je, nažalost, stradao veći deo zajednice, pa je po oslobođenju obnovljena jevrejska opština brojala svega 25 članova. Ubrzo će, međutim, i dobar deo tih Jevreja koji su preživeli Holokaust otići put Izraela ili u SAD, te će sinagoga praktično opusteti i 1955.  zgradu je kupila Baptistička crkva. No, već decenijama ni baptisti ne koriste objekat, te je on, prepušten zubu vremena, ubrzano propadao.

Sinagoga je, naime, građena od  ćerpiča i stare opeke. Na uglovima severnog zida danas se jasno uočavaju dve velike vertiklane pukotine koje se protežu celom visinom, na šta su u svojoj studiji upozorili arhitekta konzervator Ljiljana Stramešterov i istoričar umetnosti Dejan Radovanović. Zidovi su u donjim zonama vlažni, malter se kruni i otpada a u gornjim su prekriveni mrežastim pukotinama. Ipak, biće da je u najgorem stanju krov, budući da se „iz vazduha” vidi da se dobrano razdvojio, te bi svaka iole ozbiljnija kiša ili sneg mogli da naprave ozbiljan belaj.

Jer tavanica sinagoge je malterisana štuk malterom na daščanoj podlozi, i ukrašena je molerskom dekoracijom sa stilizovanim barokno rokajnim motivima u uglovima.  U centralnim delu je iluzionistički oslikano nebo sa zavetnim pločama Božjih zapovesti.  Posebnost čini što je tekst  ispisan hebrejskim pismom ali naopako, s leva na desno. “Zbog dekoracije tavanice ova sinagoga zaslužuje posebnu pažnju. Upravo ono što tu zgradu čini tako neobičnom, gotovo bi se smelo reći jeretičkom, jeste natpis koji se može pročitati samo u ogledalu“, ističe prof. Ivan Čerešnješ iz Centra za Jevrejsku umetnost na Hebrejskom Univerzitetu u Jerusalimu.

 Neposredno naspram ulaznih vrata nalazi se svojevrstan mali bazen od crvenog kamena, ukopan u pod, sa izdignutom kamenom ogradom. Gotovo da, međutim, postoji konsenzus kako nije u pitanju mikve, jer se obredno kupatilo gradilo u samom prostoru sinagoge isključivo u ortodoksnim jevrejskim zajednicama kakvih u Apatinu nikada nije bilo. S druge strane, budući da je ritual kupanja i očišćenja značajan za službu baptističke crkve, pre svega u ritualu krštenja, pre će biti da je bazen postao deo unutrašnjosti objekta dok je on bio baptistička bogomolja.

Na sinagogu se u dvorištu nadovezuje niža zgrada sa dve učionice i stanom za rabina. U Apatinu je, naime, još od kraja 18. veka osnovnu poduku deci apatinskih Jevreja pružao rabin, ujedno učeći đake iz drugih mesta. Škola jevrejske opštine je prvobitno bila dvorazredna, a kasnije, kada su u nju pošla i deca drugih konfesija, prerasla je u šestorazrednu, pri čemu je nastava izvođena na mađarskom jeziku.  Ovu školu, koja je zvanično prestala s radom 1920, pohađali su i čuveni kompozitor opereta i filmske muzike Pal Abraham i književnik Ervin Šinko, osnivač Katedre za hungarologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Odluka Vlade Srbije da apatinsku sinagogu proglasi kulturnim dobrom – spomenikom kulture od izuzetnog je značaja, budući da se sada konačno stiču uslovi da se uđe u postupak građevinske sanacije i unutrašnje zaštite ovog kompleksa. U tom bi svetlu valjalo očekivati, s jedne strane, da se čim pre pripremi projekat obnove, ali i da se, paralelno,  uradi i sondiranje, uzorkovanje i detaljna stratigrafija slikane dekoracije, budući da je i dalje nejasno da li je čuvena scena sa zavetnim pločama nastala u vreme osvećenja sinagoge, ili je možda rad Rudolfa Udvarija (1898-1960), koji je oslikao i svod crkve u Apatinu i čuvenu tavanicu ovdašnjeg Doma kulture.

Miroslav Stajić