ALEKSANDRA, ANA MARIJA I ANĐELA IZ PLANDIŠTA SANJAJU DA POSTANU PROFESIONALNE FUDBALERKE Reprezentativke imaju san da budu broj jedan

PLANDIŠTE: Nisu samo dečaci ti koji šutiraju loptu između golova, u Opštini Plandište ima i ženskih ekipa, kažu nam sestre Aleksandra i Ana Marija Caran. Njih dve treniraju u ŽFK „Prave dame” iz Starih Banovaca, kao i Anđela Janković koja je počela u OFK „Plandište”, a sada trenira u ŽFK „Milutinac” iz Zemuna. Kako su za „Dnevnik” objasnile četrnaestogodišnjakinje, Aleksandra igra prednjeg ili zadnjeg veznog igrača, a njena sestra je štoper, dok su Anđeline pozicije krilo i napadač. Sve tri igraju za reprezentaciju Srbije.  

– Počela sam da treniram fudbal od sedme godine. Gledala sam brata sa tatom na utakmicama i jako mi svidelo, te sam htela i ja da igram. Počela sam u FK „Mladost” iz Velike Grede, sada sam u ŽFK „Prave dame”, a igrala sam i za RFK „Voja Gačić” iz Pančeva. Kod nas u klubu trenira oko 30 devojčica, a imamo i prvi tim – priča Aleksandra Caran.

Anđela kaže da kod njih u klubu ima više od 50 dece koja treniraju, a fudbal je zavolela gledajući svog oca kako igra.

– Želela sam da krenem njegovim stopama, naročito zato što on nije uspeo da postane profesionalac, zbog povreda. Odlučila sam da sledim taj san, te jednog dana postanem prava fudbalerka – priča Anđela Janković.

Zajedno su učestvovale na turiniru u Banjaluci, koji su osvojile, bile su i u Rumuniji, u Temišvaru, gde su imale priliku da igraju protiv iskusnijih fudbaleriki i kažu - nije se dobro završilo.

- Uspele smo i da povedemo sa 2:0, ali smo na kraju izgubile 4:2, ali smo dokazale da možemo da pariramo u igri i starijim igračicama. Igrale smo tada i protiv FK „Politehnika” iz Temišvara u našoj generaciji i pobedile smo ih 4:0. Nedavno smo za reprezentaciju igrale razvojni turnir i pobedile smo ubedljivo Sloveniju i Belorusiju, a najteža je bila utakmica protiv Rusije, ali smo uspele i njih da savladamo – zadovoljna je Aleksandra.

Još uvek ne mogu da igraju kvalifikacije za Evropsko prvenstvo jer nisu kadetkinje, zato na razvojnim turnirima i treninzima daju sve od sebe ne bi li jednog dana zaigrale profesionalno, jer ih fudbal mnogo ispunjava i ne žele da odustanu. Aleksandra kaže da je nju i sestru otac trenira, te u svakoj skoro utakmici nađe neku grešku, o kojoj razgovaraju. A što se tiče slobodnog vremena, i njega koriste uglavnom za fudbal.

– Treninzi me ispunjavaju, tamo se družimo, rastemo, razvijamo se, a sa druge strane ulažemo u sebe kako bismo sledile svoje snove. Znam da hoću da postanem igračica broj jedan. I bilo gde da igram, biću srećna sve dok igram fudbal – kaže Aleksandra. 

Dogodine sve tri odlaze u srednje škole, Anđela kaže da će najverovatnije u sportsku gimnaziju, Aleksandra i Ana Marija još uvek nisu sigurne šta će dalje, no još uvek ima dovoljno vremena da dobro razmisle.

I. Bakmaz