DANAS JE VELIKI SVETAC, njegov manastir IZGRADIO CAR, pošto mu je ovaj isposnik PROREKAO PRESTO
Sveti Prohor Pčinjski je jedan od značajnih svetitelja u pravoslavnoj tradiciji na Balkanu, posebno poštovan u Srbiji i Makedoniji.
Živeo je u 11. veku i bio poznat kao isposnik i pustinjak. Veoma je cenjen zbog svog asketskog života, skromnosti i posvećenosti Bogu. Njegov život je obeležen ljubavlju prema prirodi, povučenim načinom života i dubokom verom.
Prema predanju, Sveti Prohor je veći deo svog života proveo u molitvi i asketizmu u pčinjskim planinama, po čemu je i dobio ime. Njegov život u potpunoj pustinji i odricanju od svih svetovnih zadovoljstava privukao je pažnju vernika i vlasti.
Legenda kaže da je imao viziju u kojoj mu je Bog otkrio dolazak cara Romana Četvrtog Diogena, kojem je predskazao krunisanje za cara. Kasnije, car Roman je iz zahvalnosti podigao manastir Svetog Prohora u blizini mesta gde je svetac živeo i gde mu se i danas čuva telo.
Molitva
Vernici se Svetom Prohoru najčešće mole za zdravlje, plodnost, mir u porodici i isceljenje od teških bolesti. Veruje se da boravak u njegovom manastiru i molitva svetitelju donose utehu i mir onima koji se suočavaju sa životnim nedaćama. Postoje i narodni običaji da se tog dana izbegavaju teški poslovi kao znak poštovanja.
Manastir Svetog Prohora Pčinjskog, smešten u Srbiji na granici s Makedonijom, postao je mesto hodočašća. Na dan posvećen svetitelju, 1. novembra po starom, odnosno 18. oktobra po novom kalendaru, vernici posećuju manastir da bi se molili i tražili isceljenje. U narodu se smatra da svetitelj pomaže obolelima, posebno onima koji pate od različitih mentalnih bolesti, kao i ženama koje žele da zatrudne. Smatra se da Sveti Prohor ima moć da štiti domove i porodice, a običaj je da vernici ostavljaju skromne darove i pale sveće u manastiru.
Manastir Svetog Prohora Pčinjskog je kroz vekove bio i duhovno središte, ali i mesto okupljanja i zaštite tokom teških vremena. Svoje poštovanje Svetom Prohoru iskazuju pravoslavni hrišćani i on se ubraja u velikane srpske crkve, čuvajući sećanje na čuda i predanja koja su se kroz vekove prenosila u narodu.