Odlazak Keneta Kaunde, poslednjeg velikog lidera Nesvrstanih

Kaunda je rođen aprila 1924, u varošici Činsali, na severoistoku tadašnje Severne Rodezije, u porodici nastavnika, hrišćanskih misionara. Otac, rođen u susednoj Njasi, današnjem Malaviju, bio je nastavnik i prezbiterijanski sveštenik. U vreme njegovog rođenja ta zemlja je bila protektorat pod imenom Britanska centralna Afrika, da bi 1907. bila preimenovana u Njasaland.



Ova činjenica stvaraće docnije povremeno neugodnosti Kenetu Kaundi, prozivanom zbog fakta da nije Zambijac poreklom. Školovao se u tadašnjoj Severnoj Rodeziji, da bi potom radio kao učitelj u Lubvi, nedaleko od rodnog Činsalija, u Mufuliri, u središtu Koperbelta, na samoj granici s belgijskom Katangom, najjuznijom provincijom Konga, kao i u rudnicima u Južnoj Rodeziji, severoistočno od Solzberija, današnjeg Hararea.



Na samom početku pedesetih Kaunda se posvećuje socijalnom radu, a zatim i politici.



Od 1953, Kaunda se kao organizacioni sekretar Afričkog nacionalnog kongresa, partije koja se zalaže za oslobođenje, nalazi u Lusaki. Godine 1958, osniva Zambijski afrički nacionalni kongres (ZANC). Već naredne godine osuđen je na devet meseci robije.



Oslobođenju Zambije oktobra 1964. najviše su doprinele međunarodne okolnosti. Pošto su se tokom 1960, poznate kao - Godina Afrike - osamostalile brojne zemalje, postalo je jasno da je Zanimljivo je da je Kenet Kaunda 1960. posetio Martina Lutera Kinga u Atlanti, u Džordžiji. Nenasilni otpor za koji se King opredelio ubrzo je primenjen u tadašnjoj Severnoj Rodeziji.



Već 1962. Kaunda postaje ministar za lokalnu upravu i socijalnu politiku, posle uspeha njegove Ujedinjene partije nacionalne nezavisnosti (UNIP). Januara 1964, kada je nezavisnost već bila na dohvat, Kaundina UNIP osvaja većinu na izborima.



Otuda je oktobra 1964, pošto je Zambija postala suverena država, Kenet Kaunda postao njen prvi predsednik.



Na toj poziciji nalazio se do novembra 1991. kada je poražen na izborima.



Iako su njegovi poštovaoci isticali da je bio među retkima u Africi koji su dozvolili mirni transfer vlasti na izborima, stvar ipak nije tako jednostavna.



Godine 1968. zabranio je sve političke organizacije osim njegove vladajuće UNIP, iI bez ikakve dileme vladao je autoritarno. Primer šefa države koji se zaista sam povukao na vreme i vrlo mudro, imao je u susedstvu. Bio je to Džulijus Njerere, lider Tanzanije. On se sa mesta predsednika povukao 1985, nadgledajući sasvim odmereno proces dalje tranzicije moći. Njerere, kako su ga nazivali - Afrički Sokrat, prevodilac Šekspira i autor retko mudrih politikoloskih dela, bio je, razume se, sasvim jedinstvena ličnost.



Kaunda, međutim, koji je jedva dozvolio višestranačke izbore, pod uticajem talasa promena koji je 1989. zahvatio mnoge zemlje od Istočne Evrope, pa do juga Afrike i doveo čak i do pada aparthejda, dugo je zapravo bio neomiljen.



Ali je zato danas ponovo prihvaćen kao svojevrsni - otac nacije. Izbori koje je organizovao 1978, 1983, kao i 1988. bili su, razume se, lišeni ozbiljnih protivkandidata.



U spoljnoj politici, dosledno se držao politike nesvrstavanja i bio je predsedavajući tog Pokreta od 1970. do 1973, pošto je Treća konferencija nesvrstanih održana u Lusaki 1970.



Valja pomenuti da je za taj skup većinu objekata, uključujući i kongresni centar i prostore za smeštaj brojnih gostiju, izgradila Jugoslavija u sklopu velikodušne politike pomoći nesvrstanima. Privredna saradnja je potom nastavljena na realnijim osnovama.



Pošto je nacionalizovao rudnike bakra krajem šezdesetih, Kaunda se u ekonomskoj politici znatnim delom oslanjao na Kinu. Upravo su Kinezi izgradili železnicu koja je povezala luku Dar es Salam u Tanzaniji sa Zambijom. Tazara sistem pušten je u rad 1975. godine, i tada je bio bukvalno dragocen za Zambiju. Danas je međutim uglavnom zapušten.



Pomagao je brojne pokrete za oslobođenje u susednim zemljama, poput onih koji su se protivili rašističkoj vladi Jana Smita u Rodeziji, kolonijalnim upravama u Angoli, Mozambiku, Namibiji (Jugozapadna Afrika), i razume se režimu aparthejda u Južnoj Africi. Ali je i taktizirao i stalno se nudio kao posrednik i u Rodeziji i u Južnoj Africi.



Takva politika imala je izvesnog uspeha, iako Zambija nikada nije došla do tako viskog nivoa ekonomske saradnje sa režimom aparthejda kakav je recimo negovao Hastings Banda u Malaviju. Od čega je ta zemlja zaista imala znatne ekonomske koristi. Kako bilo, Kaunda se sastajao s čelnicima Južne Afrike, Vorsterom, kao i sa Piterom Botom, i pored zgražavanja pojedinaca. Uostalom, čak i u vreme najstrožeg aparthejda, stotine hiljada radnika odlazilo je u Južnu Afriu iz susednih, suverenih, zemalja, u potrazi za kakvim - takvim poslom.



Posle žestokih protesta protiv Kaundine vlasti u Lusaki leta 1990, kada je sprečen i pripremani državni udar, pristao je na višestranačke izbore 1991, i tada je poražen.



Kaundina teza je, inače, bila da u zemlji u kojoj žive 73 etničcke grupe (plemena, narodi) i u kojoj se govori 20 do 30 jezika, (lingvisti se spore koliko ih je) klasičan višepartijski sistem može da dovede samo do potpunog haosa. U čemu razume se ima logike. Njegova tehnologija vlasti, bila je inače osobena i neudobna za bliske saradnike.



Kako bi predupredio eventualne zavere, valjda poučen onim što je video u susedstvu, Kaunda je stalno rotirao svoje saradnike. Nije se znalo koliko traje koji mandat.



I pokazalo se, dok nisu dunuli novi "vetrovi promena" na samom kraju osamdesetih, posle onih prvobitnih 1960, Kaundina pozicija je bila stabilna.



Iako izvesno vreme neomiljen, u jednom period su mu čak oduzeli državljanstvo krajem devedesetih, što je pravdano mestom rođenja oca, u susednom Malaviju, Kaunda je ipak ovaj svet napustio kao neprikosnoveni otac zambijske nacije.