Ne pitaj Trampa za prvi milion...

ali bi ulazak mešetara sa Menhetna u Belu kuću smatrao kataklizmičnim udarom na vrednosti u koje se kunu generacije Amerikanaca. Ali „glas belih američkih radnika”, što Tramp za sebe tvrdi da jeste, ne mari puno za stavove Yorya Klunija, Opre Vinfri ili Nila Janga i nastavlja da šamara levo i desno, pa tako nije isključio upotrebu atomske bombe u Evropi, a poručio je i da treba kažnjavati žene koje abortiraju. Istina, tu je poslednju izjavu brzo povukao, ali kako sam kaže, „njega bi jednako voleli i da upuca čoveka nasred Pete avenije”.

I dok intelektualna elita SAD nikako da shvati šta se to dešava u njihovoj zemlji pa jedan oberprevarant - koji pri tome, ako je suditi po analizi uglednog „Ekonomista”, nije čak ni naročito uspešan biznismen – ima velike šanse da se useli u Ovalni kabinet, njegova kampanja „Make America Great Again” dobila je novi marketinški zamah objavljivanjem biografije „Trampovi – tri generacije”. Dobro tempirana, usred Donaldove bitke za republikansku dominaciju, knjiga opisuje ostvarenje „američkog sna” – od doseljavanja siromašanog brice Fridriha Trumpfa iz Bavarske u Njujork do današnje poslovne imperije teške 2,9 milijardi dolara. E sad, to što je Fridrih prvi ozbiljniji novac zaradio kao vlasnik bordela, a njegov sin – a Donaldov otac – Fred u mladosti bio pripadnik Kju Kluks Klana, a potom rasističke stavove ugrađivao u biznis, ne škodi, naprotiv – za Trampove birače to je samo „porodična patina”...

„Visoki, suvonjavi 16-godišnjak bio je na palubi nemačkog broda Š Eider 17. oktobra 1885. koji se približavao obalama Menhetena. U novi svet krenuo je sam, s malim kovčegom i nekoliko komada odeće otisnuvši se iz bremenske luke i ostavljajući za sobom osiromašenu porodicu u Kalštadu, mestašcu u vinorodnoj regiji Bavaraske. Taj dečak zvao se Friedrich Trumpf. Mladi će pridošlica uskoro amerikanizovati svoje ime u Frederik Tramp ”.

U rodnom kraju nije bilo potrebe za brijačem, što je bio njegov zanat, ali je Frederiku Trampu već na putu iz luke ponuđen posao u brijačnici u jednoj od nemačkih njujorških četvrti. Njujork, njegova nova adresa, cvetao je i naočigled se širio, stvarajući nove pripadnike sloja američkih tajkuna poput Rokfelera i Vanderbilta koji su svoja neverovatna bogatstva stvorili od nule i ušli u legendu. I Frederik je, nakon šest godina rada u brijačnici, shvatio da i on želi da postane jedan od njih.

Šansu da ostvari svoj američki san video je na Zapadnoj obali. U Sijetl su se u to doba slivali drvoseče i rudari, koji su i poslednji teško zarađeni cent ostavljali u salonima i bordelima koji su se množili u jednoj od gradskih četvrti u kojoj je mladi Tramp otvorio svoj prvi biznis, krčmu „Puddle Dog„, u kojoj je točio alkohol, a nudile su se i žene. U potonjim godinama Tramp se seljakao od mesta do mesta gde je cvetao rudarski biznis ili prateći „zlatnu groznicu”, shvativši da se više može zaraditi na kopačima nego da se sam primi lopate, pa su „sobe za dame”, kako je reklamirao izbe za prostitutke, čak bile opremljene vagama za merenje zlatne prašine kojom su se plaćale njihove usluge.

Početkom prošlog veka Frederik se sa ušteđevinom teškom oko 500.000 današnjih dolara skrasio u Kvinsu, gde je vodio hotel, ali se istovremeno počeo zanimati za biznis s nekretninama. No, novi smer u karijeri nije dugo potrajao, jer je umro 1918. od upale pluća, ostavivši za sobom udovicu Elizabet, koju je u Ameriku doveo iz rodnog Kalštada, i troje dece. Najstariji sin Fred imao je tada samo 13 godina, ali je od oca nasledio preduzetnički duh i želju za bogaćenjem. Već sa 15 godina odlučio je da radi pohađajući usput srednju školu i izučavajući stolarski zanat.

Misli mu je privlačio graditeljstvo, ali znao je da nema uslove da se ubaci u „veliku ligu”. Stoga se okrenuo garažama. Automobili su tih dana osvajali njujorške ulice, a ponosni vlasnici trebali su „kuće” i za njih. I Fred se bacio na posao. Kako kao maloletan nije mogao potpisivati čekove, posao je pokrenuo s majkom. Kompanija se zvala „Elizabet Tramp i sin” i postaće temelj budućeg građevinskog carstva - današnjoj kompaniji Tramp Organization. Prvu kuću sagradio je sa 17 godina, a krajem 20-ih radio je po Kvinsu, šireći se kasnije na Bruklin. Kao i otac, a posle u više navrata i sin Donald, Fred je takođe pokazao da Trampovi preferiraju strankinje: Meri-En Meklod, njegova izabranica, stigla je u posetu sestri u Ameriku iz Škotske. Ubrzo nakon dolaska u Njujork na jednoj zabavi je upoznala mladog građevinara. Zajedno će dobiti petoro dece.

Za vreme Drugog svetskog rata Fred Tramp je zahvaljujuđi dobro razvijenoj mreži kontakata dobio ugovore s državom gradeći barake i jednostavne stanove za osoblje američke mornarice blizu velikih brodogradilišta na Istočnoj obali. No, tek nakon rata posao je eksplodirao. S povratkom vojnika povoljni stanovi spremni za useljenje bili su vruća ali retka roba. Jeftini građevinski projekti pali su na leđa državnih i gradskih vlasti, a one su imale ispražnjene račune. I kad se Federalna agencija za stanogradnju uključila i počela davati jeftine kredite i državne podsticaje za gradnju novih stambenih nebodera, jedan od prvih developera koji je njušeći priliku stao u red bio je – Fred Tramp.

Do 1968. Fred Tramp posedovao je 27.000 stanova u Bruklinu i Kvinsu. Postao je poznato graditeljsko ime, jedan od ljudi koji su izmenili lice Njujorka. No, za razliku od svog globalnog poznatog sina, Fred Tramp nije gradio penthause već obične stanove za obične ljude i nikad to nije promenio. Međutim, Odsek za ljudska prava američkog Ministarstva pravosuđa pokrenuo je protiv njega dve parnice, jednu 1973. i drugu 1978. godine, jer su Trampovi uposlenici priznali da su na aplikacije za stanove stavljali oznake o rasi, te da su odbijali zainteresovane crnce tako što su im govorili da su svi stanovi već puni ili su im lagali o visini stanarine. Dodatne optužbe na račun rasizma Freda Trampa uskrsnule su pronalaskom članka iz Njujork Tajmsa iz 1927. godine, u kome se navodi da je uhapšen na skupu pripadnika Kju Kluks Klana.

Nije to bio i jedini sudar Freda Trampa s vlastima. Komisija američkog Senata otvorila je 1954. istragu o naduvanim cenama stanova za ratne veterane, optuživši ga da je na njima izvukao ekstraprofit težak 3,7 miliona tadašnjih dolara. Tužilo ga je za dranje na kiriji i 2.500 njegovih stanara, ali on je na suđenju, kako u opsežnom članku navodi Antonija Handabaka, „po držanju i retorici bio slika i prilika sina – mada nešto šarmantnija verzija”. Tek, do kraja života - a poživeo je lepe 93 godine - Fred Tramp je zgrnuo bogatstvo koje se u trenutku njegove smrti 1999. procenjivalo između 250 i 300 miliona dolara.

Sin Donald je, za razliku od oca, uvek sanjao o „velikim, luksuznim zdanjima”, s velikim ogledalima i svetlucavim površinama. Dakle, o stanovima za bogataše, a ne „bele američke radnike”, od kojih danas očekuje glas i koji su, naizgled paradoksalno, izgleda njime zaista opčinjeni jer se, kako kažu, „ne boji reći da je Obama dao prednost imigrantima, crncima, muslimanima, svima koji žele biti na teret državi, svima koji ustvari nisu Amerikanci, jer se ne boji reći da ovo što se događa, ugrožava sigurnost i ponos belih Amerikanaca”...

Elem, prva zgrada koju je Donald sagradio bila je Tramp Tonjer na Menhetnu početkom 80-ih uz pomoć, kako je kasnije izjavio, očeve „male” pozajmice od milion dolara. Potom je usledilo njegovo manijakalno pozajmljivanje od banaka i počeli su da niču deseci blještavih stambenih zgrada, hotela, kazina i golf-terena, luksuznih mada poprilično napirlitanih građevina s porodičim prezimenom u nazivu. No, dok su stanarine u očevim stanovima -bile oko 220 dolara mesečno, stan u, recimo, Tramp Placeu iznajmljivao se za 3.700 dolara.

Mnogi od njegovih projekata su bankrotirali, čak je i njegovo poslovno carstvo pet puta kljoknulo, ali je sam Donald uvek uspevao da izbegne lični bankrot. To je, kažu njegovi kritičari, dobrim delom posledica činjenice da je on „svoje” projekte uglavnom gradio tuđim novcem, dok je sam ulagao jedino razvikano porodično ime. Danas, zapravo, većina njegovog bogatstva dolazi od licenci na ime Tramp, koje je „iznajmio” celom nizu proizvoda i usluga, s manje ili više uspeha. Pitanje je samo, zaključuje i Antonija Handabaka u svom tekstu, hoće li taj brend biti dovoljan i za njegov najnoviji biznis-projekat: Belu kuću!

Lara Brandibur