Nataša Kampuš, 13 godina kasnije: Od Stokholmskog sindroma do hajke

Trinaest godina godina posle bekstva iz podruma u kome je bila prinuđena da provede osam godina, neprestano dobija pretnje posredstvom društvenih mreža. Za nemačku agenciju DPA je izjavila da je pored raznih uvreda najviše pogađa kada joj šalju poruke da njeno zatočeništvo nije bilo ništa više od obične šetnje. Štaviše dobija i pretnje ubistvom, zbog čega je dospela i pod policijsku zaštitu.

Ove nedelje je počela promocija njene treće knjige „Sajberzlobnici. Diskriminacija na Internetu”, u kojoj se zalaže za osnivanje međunarodne „Internet policije”, koja bi prestupnike hvatala i pomagala žrtvama. Tvrdi da su pre svega žene pogođene sileyijama na mreži. To ne bi trebalo ćutke da podnose, nego da dokumentuju pretnje i alarmiraju nadležne službe, savetuje ona.      

Kada je imala samo deset godina na putu do škole bila je oteta i provela je u zaključanom podrumu punih osam godina, sve dok joj u njenoj 18, krajem avgusta 2006, nije pošlo za rukom da pobegne. Nekoliko sati docnije njen otmičar je izvršio samoubistvo. Sve je počelo kada je izašla iz svoje kuće u bečkom becirku „Dunavski grad” 2. marta 1998. godine. Ali, nije se vratila kući. Svedok je tvrdio da je video kako ulazi u beli minibus sa zamračenim staklima, a tokom obimne istrage policija je pretresla oko 700 takvih vozila u potrazi za devojčicom. Detektivi su čak i razgovarali s otmičarem, Volfgangom Prokopilom, koji je objasnio da svoj kombi koristi za prevoz šuta zbog građevinskih radova.     

Natašu je držao u skrivenoj sobi u mestu Štrashof kod Nordbana, oko pola sata vožnje od Beča. Prostorija je imala pet kvadratnih metara (dužina 2,80, širina 1,80, visina 2,30), bez dnevnog svetla i prozora, sa čeličnim vratima i kupatilom. Prvih godina Prokopil joj nije dozvoljavao da napušta sobu, ali ju je kasnije puštao i u dvorište. Čak je nekoliko puta napustila i kuću, ali pod pretnjom da će, ako od nekoga zatraži pomoć, ta osoba biti ubijena. Vremenom joj je donosio knjige, a dobila je i televizor.             

Kampušova se pojavila 23. avgusta 2006. u javnosti. Tog dana je čistila i usisavala Prokopilov automobil u bašti. U jednom trenutku, njega je neko pozvao mobilnim telefonom, i on se udaljio zbog zvuka usisivača. Devojka je ostavila usisivač uključen i pobegla iz dvorišta. Trčala je kroz dvorišta i ulicu nekih  200 metara, tražeći od prolaznika da pozovu policiju, ali se niko nije obazirao. Nakon pet minuta, pokucala je na prozor jedne kuće i predstavila se. I, ukućanin je pozvao policiju. Proklopil se, nakon što je saznao da policija traga za njim, ubio skočivši pod voz blizu stanice Nordbanhof.     

Dve nedelje kasnije austrijska televizija ORF je emitovala eksluzivni intervju s Natašom Kampuš, koji je nekoliko sati kasnije emitovalo još 400 TV stanica širom sveta. I, začudo, izjavila je da je otmičar postao deo njenog života, te da ga nakon svega žali zbog onoga što je učinio. Takođe je rekla i da je on jadna i izgubljena duša koju su drugi ljudi zaveli.      

Priča o austrijskoj devojčici koju je kidnaper držao osam godina u zatočeništvu a nakon njenog bekstva se ubio, e da bi njegova žrtva na kraju konca iskazala žaljenje zbog njegove sudbine – nadaleko je ođeknula. Tako su već u januaru 2007. počele probe u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu jer je svega nekoliko meseci od događaja dramska spisateljica Maja Pelević napisala dramu „Ja ili neko drugi” inspirisanu slučajem Nataše Kampuš. Ta priča pokrenula je pitanja granica slobode u savremenom svetu i dilemu gde je veće zatočeništvo - da li između četiri zida ili u javnosti koja je u potpunosti medijski iskonstruisana i ne može se sa sigurnošću zaključiti šta je dobro a šta zlo, ko je krivac a ko ne - rekla je Pelevićeva uoči premijere.     

Ceo slučaj zvuči više nego paradoksalno, ali reč je o psihološkom fenomenu koji su stručnjaci krstili „Stokholmskim sindromom”, da bi u primere koji ga opisuju svrstali i „slučaj Kampuš„. Izvorno se radilo o pljački banke u Stokholmu 1973, kada su razbojnici šest dana držali zatočene službenice banke. Nakon izlaska na slobodu, ni jedna od njih nije htela da svedoči protiv njih - čak su ih branile. Vrhunac svega je bila veridba jedne od njih s pljačkašem i održavanje veze za vreme njegovog boravka u zatvoru.      

Psiholozi su u prvi mah bili zbunjeni, ali su s vremenom definisali takvo ponašanje. U takvim situacijama, žrtve su potpuno zavisne od agresora koji upravlja njihovim životom, kao što dete zavisi od majke koja ga štiti od opasnosti i održava u životu. Žrtva postepeno prestaje da mrzi agresora i smatra svaki njegov sitan ustupak ili dobar postupak (davanje hrane i pića, odlazak u Ve-Ce) tračkom nade i dobrote. Takvi mali znaci pažnje podstiču stvaranje zavisnosti i povezanosti. I nije samo žrtva ta koja u kojoj se probude osećanja za agresora - u pitanju je obostrana povezanost. Oni se često poveravaju žrtvi i pričaju joj o svojoj nesretnoj i bolnoj prošlosti. S obzirom na život u izolaciji, žrtve se navikavaju na takav način funkcionisanja i izlazak na slobodu im predstavlja šok. Stoga je i Kampušovoj bilo potrebno vreme da se pripremi za osvajanje slobode, iako je možda i ranije imala priliku za bekstvo.     

Stručnjaci smatraju da Stokholmski sindrom nije toliko čest koliko se medijski prenaglašava, ali kada se pojavi, to ne znači da je žrtva izgubila zdrav razum. To je samo njen način reagovanja na situaciju u kojoj se našla i jedini obrambeni mehanizam koji joj je u tom trenutku dostupan.     

Izgleda da Nataši Kampuš ni dan danas mnogi ne mogu da oproste zbog toga što se u svojim izjavama, intervjuima i knjigama nije predstavila kao slomljena žrtva. „Oni me vide nasmejanu i ne pada im na pamet da se radujem upravo zato što sam doživela toliko toga strašnog, ali sam sada živa i mogu da uživam u svojoj slobodi. Progone me oni pohlepni, željni medijske pažnje, lažljivi i zavisni od proždiranja drugih”, napisala je Kampušova u svojoj trećoj knjizi.     

Kako to da izaziva toliko mržnje, još uvek ne može da razume. Ona je, međutim, aktivna na Tviteru i Instagramu i uprkos svim negativnim stranama društvenih mreža, ne želi da ih se sasvim odrekne. Jer, nailazi i na pozitivan odziv, otkriva drage joj ljude sa zanimljivim pozivima i hobijima na Internetu. Najviše je zanimaju teme o klimatskim promenama, zaštiti prirodne okoline i životinja, i nalazi da je pozitivno to što je toliko puno ljudi aktivno zarad postizanja ekoloških ciljeva. Takođe je i društveno angažovana i radi sa organizacijama koje pomažu žrtvama diskriminacije na internetu.     

A pakosne i mrzilačke opaske na njen račun u knjizi nije htela ni da citira. „Odlučila sam da tiradama mržnje ne ustupam nepotreban prostor, jer to njihovi autori stvarno nisu zaslužili”, napisala je ona.     

Stvarno su došla čudna, sajber-zlobna vremena - koliko jadnih i izgubljenih duša. Samo što Nataša Kampuš nije među njima.

         Relja Knežević