Erdoganov (pre)visoki uzlet

prema ideji o članstvu Turske u Evropskoj uniji”. „Mi, zapravo, ne mislimo da je to pozitivno za bilo koju stranu”, pojasnio je Veber, dodajući da bi „privilegovano partnerstvo” bilo bolje, što je bio i raniji stav njegove šefice Angele Merkel. Ova izjava došla je kao još jedan dodatak u čorbi koja se zapržila pošto su, po viđenjima mnogih posmatrača, istanbulski trgovci u ponedeljak isposlovali vrlo povoljan aranžman s briselskim kupcima.

Turska je, podsetimo, 7. marta na samitu u Briselu, na kome se pregovaralo o izbegličkoj krizi, zatražila da se ubrzaju njeni pregovori za članstvo u Uniji, liberalizaciju viza za turske državljane i oko šest milijardi evra pomoći da bi pomogla Evropi u rešavanju izbegličke krize. Na kraju, lideri EU i Ankare postigli su načelni dogovor o zajedničkom rešavanju pitanja nelegalnih migrantskih tokova, koji bi trebalo da bude potvrđen na samitu Unije 17. marta.

Drugim rečima, Evropska unija će se prećutno odreći od pravila međunarodne zaštite izbeglica u dilu s Turskom, i to tako što će Ankara na hiljade izbeglica, koje su po viđenju EU ilegalno dospele u zemlje članice, primiti nazad u zamenu za migrante s papirima – mahom izbegle od sukoba u Siriji. Umesto humanitarne pomoći, poput one koju je demonstrirala Nemačka prošle godine, sada je na dnevnom redu faktičko zatvaranje granica za izbeglice i umanjenje njihovih prava – bilo kakvog individualnog proveravanja razloga za izbeglištvo, što u osnovi predstavlja klasično narušavanje međunarodnog i evropskog prava.

Ali, ne lezi vraže, žrtva takvog aranžmana, koji bi trebalo da bude potvrđen na samitu EU 17. marta, nisu samo ljudska prava izbeglica nego i slobode javnog iznošenja mišljenja i štampe u Turskoj. U Evropskom parlamentu stoga se čula veoma oštra kritika planiranog pakta dve strane: šef grupe liberala u EP i bivši belgijski premijer Gi Verhofstad rekao je poslanicima u Strazburu da se dogovorom EU sa Turskom “ključevi Evrope uručuju Turskoj, naslednicima Osmanlijskog carstva i, trebalo bi možda čak i to da kažem – sultanu Erdoganu”.

“Sultan” Erdogan jasno je pokazao ko je gazda u Turskoj u slučajevima „Zaman” i Čihan, tj. preuzimanja nezavisnog i kritički raspoloženog lista, a potom i turske novinske agencije, uoči prošlog vikenda. Tajming ovih akcija po mišljenju mnogih posmatrača u Briselu uopšte nije bio slučajan, nego prava demonstracija “Sultanove” moći u odnosu na EU. Signal je jasan: ako EU očekuje tursku pomoć u rešavanju izbegličke krize, neka se okane kritike ljudskih prava i slobode štampe u Turskoj. Uzdržane reakcije zvaničnika EU oko ova dva slučaja, pokazuju da su Evropljani shvatili svoj deo dila. O Erdoganu da i ne govorimo – koliko juče je zapretio da će ukinuti i Ustavni sud jer je oslobodio iz pritvora dvojicu novinskih urednika koji su kritikovali velikog vođu. I stoga je sve više onih koji otvoreno postavljaju pitanje sme li EU da pregovara o rešenju izbegličke krize s režimom koji brutalno guši svaku reč kritike?

Ilustracije radi, najtiražniji istambulski list “Zaman” u uvodniku je zapitao: „Može li Turska da se vrati demokratiji? Oko 90 odsto medija biće pod direktnom ili indirektnom Erdoganovom kontrolom. To znači da niko nikada neće biti u stanju da njega i njegovu partiju pobedi na bilo kojim izborima. To je smrtna presuda turskoj demokratiji”, napisao je kolumnista. Istog dana je smenjen glavni urednik, a po sudskom nalogu dovedena nova “uprava posla”. Već sutradan je „Zaman” izašao je sa provladinim tekstovima i “Sultanovom” slikom na naslovnoj strani. Inače, od kada je Erdogan u avgustu 2014. izabran za predsednika, blizu 2.000 procesa je pokrenuto zbog uvrede šefa države protiv bilo koga ko bi zucnuo nešto protiv njega i njegove politike. Nisu pogođeni samo novinari i urednici – i svako ko se na Tviteru kritički izrazi o njemu biva kažnjen visokim novčanim kaznama.

I krivični zakonik Erdogan je novelirao Članom 299 po kome onaj ko „uvredi predsednika” može da bude osuđen na zatvorsku kaznu od jedne do četiri godine. Po tom osnovu pokrenuti su postupci protiv aktivista opozicije, intelektualaca, novinara, đaka srednjih škola i studenata, pa čak i bivše mis Turske. Po broju žalbi upućenih Evropskom sudu za ljudska prava nalazi se na trećem mestu, iza Ukrajine i Rusije.

Svojevremeno se u EU ispod glasa govorilo da joj se Turska ne može pridružiti jer je nezamislivo da Unija izbije na granicu bliskoistočnih autokratija. Međutim, iako na takve zemlje Turska danas liči više nego ikada, i uprkos politici čvrste ruke od koje Erdogan ne odustaje, EU joj pomaže da se od države tipične tampon-zone preobrati u potencijalnog kandidata za članstvo. Objavljivanje izveštaja Evropske komisije o Turskoj proletos je odloženo dok nisu prošli izbori u toj zemlji, za kojima zapravo i ne bi bilo potrebe osim što je režim nameravao da po svaku cenu, uključujući i rat protiv Kurda, prisvoji apsolutnu vlast. Nekad dinamična privreda je već godinama u padu, dobrim delom zbog nestabilnosti koju izaziva Erdogan – u jednom trenutku je bio spreman i na sukob s Rusijom.

Zbog njegovih nekontrolisanih apetita cena koji su Evropljani spremni da plate za loš dogovor sve je veća. Tako je trebalo da vize za turske državljane startuju u oktobru (i to je bilo preambiciozno – za olakšice u viznom režimu Ankara je morala da ispuni ništa manje nego 72 uslova), ali ako se dil Brisela i Ankare 17. ovog meseca potvrdi, vizne olakšice će biti uvedene već u junu.

Pa kako to da je evroblok u tako zavisnom položaju od Ankare? U tabloidu Bild bivši urednik turskog lista Yumhurijet Ertugrul Ozkok nedavno je pisao da je „retko kada odnos između Nemačke i Turske bio tako tesan kao ovih nedelja. Delegacije iz Berlina se gotovo svakodnevno sastaju sa turskim vladinim funkcionerima. I kancelarka Angela Merkel, koju su mnogi partneri u EU ostavili na cedilu u izbegličkoj krizi, sada polaže na partnerstvo sa Turskom – kako bi suzbila ogroman priliv izbeglica”.

Na ovom tragu nemačka štampa, pak, piše da je Merkelova već znala za turski plan uoči dolaska premijera Davutoglua prošlog vikenda u Brisel, spremna na bilo kakav dogovor koji bi bio iole prihvatljiv biračima CDU na današnjim pokrajinskim izborima. Njen cilj je da ih odvrati od skretanja ka krajnje desničarskim partijama poput Alternative za Nemačku, koje su u poslednjih pola godine s jačanjem krize dobile krila. “Frankfurter algemajne cajtung” sada brani Merkelovu od kritika tvrdeći da je dogovor s Turskom od presudnog geopolitičkog i geografskog položaja i značaja, bez obzira što je Erdogan uništio opozicionu reč udarcima po štampi i medijima. Dakle, realpolitika je i ovog puta došla na red pre ljudskih prava. To je deo sumorne realnosti: interes Nemačke i Evrope da joj Erdogan ne zalupi vrata pred nosem.

Merkelova je, zapravo, još jednom, pod pritiskom javnosti i partnera u EU koji nisu prihvatili da je slede, promenila svoju politiku, ali tako da se to ne primeti. Jedno vreme je suspendovala Dablinska pravila o prijavi za azil u prvoj zemlji ulaska u EU kako bi primila glavninu sirijskih izbeglica u Nemačku, da bi se ta pravila onda preko noći ponovo uspostavila ovonedeljnim zatvaranjem “Balkanske rute”. Ipak, i pored zelenog svetla Ankari u pregovorima za članstvo u EU, to je još uvek samo taktički potez i kupovina vremena. Sa smirivanjem sukoba u Siriji, izgledniji je i evronemački povratak obuzdavanju Erdoganovih apetita. 

Relja Knežević