1989: TRIDESET GODINA KASNIJE Od rupe u ogradi do žice sa žiletima

Tada je 1989. pre svega označila kraj Hladnog rata i pad Gvozdene zavese. Tokom leta otvorila se breša u žičanim ogradama na granici između Mađarske i Austrije pod navalom izbeglica iz Istočne Nemačke, pred kraj godine, u jesen i tokom zime, dogodile su se mini-revolucije u zemljama Istočne Evrope: prvi višestranački izbori u Poljskoj, liberalizacija poretka u Mađarskoj, pad Berlinskog zida u Istočnoj Nemačkoj (i ujedinjenje koje je 1990. usledilo sa Zapadnom), protesti opozicije u Bugarskoj koji su doveli do puča kojim je s vlasti odstranjen Todor Živkov, izbor disidenta Vaclava Havela za predsednika Čehoslovačke, sve do dramatičnog svrgavanja s vlasti i streljanja rumunskog lidera Nikolae Čaušeskua i njegove supruge Elene na samom kraju 1989.

Ovi događaji su bili uvod u potonji raspad Sovjetskog saveza i nestanak sa istorijske scene moćnog Istočnog bloka. Umesto neprestanog trvenja dveju do zuba naoružanih suprotstavljenih vojnih blokova koji su u drugoj polovini 20. veka dosegli kapacitet uništenja celog čovečanstva, svetsko-istorijska pozornica konačno se namestila za stvaranje novog univerzuma u kome će prekomponovati strukture moći i - tako je izgledalo - zavladati liberalna demokratija. A ova će, pak, doneti kantovski „večiti mir” u kome će uživati ceo svet.

Međutim, da su odnosi snaga na političkoj sceni drugačiji, možda bismo 1989. označili kao godinu opšte propasti, a ne kao godinu nade i početak jednog novog sveta. Pokaže li se, na primer, da će 21. vek biti vek Kine, Rusije, Irana, Turske ili čak jedne u suštini trampovski neliberalne Amerike, dogodi li se raspad Evropske unije i projekta liberalne demokratije u Evropi, pobede li ideje poluatoritarnih režima mađarskih i poljskih „večitih” lidera Orbana i Kačinjskog, ili se čak obnove radikalno desne ideologije koje se neprijateljski odnose prema tekovinama pravne države i podele vlasti u korist jakih lidera i finansijskih cenatra moći – šta ostaje od 1989?

Istoričari bi u tom slučaju mogli samo da konstatuju da se 1989. raspao jedan bipolarni međunarodni poredak koji je bio znatno stabilniji od ovog potonjeg nazovi jedno-polarnog, obeleženog američkom prevlašću. Međutim, u sazvežđu koje se porodilo na nebu, pojavlili su se i novi igrači s oružjem za masovno uništenje (Kina, Severna Koreja, Iran), dok sile poput SAD i Rusije nastavljaju nadmetanje rušeći sve postojeće sporazume u cilju dostizanja nekakve super-moći koja bi njima donela odlučujuću prednost. I dok ruski zvaničnici ponavljaju da budućnost pripada više-polarnom svetu u kome će se uspostaviti nova pravila igre uz međusobno uvažavanje, pre bi se moglo tvrditi da ovaj svet postaje bez-polaran, a umesto novog svetskog poretka imamo novi svetski nered. Situacija mnogo više vuče na hobsovski rat svih protiv sviju: klatno se lomata između sprovođenja meke i tvrde sile centara moći, a koji puno ne haju niti za normativne i moralne okvire, niti za međunarodne institucije i međusobno sporazumevanje.

U momentima anarhije, koji nastaju s raspadom starog svetskog sistema, a bez nekog rezervnog da odmah proradi poput agregata kad nestane struje – ne valja se samo vlast po ulicama. Valjaju se i ljudski životi, imovina, sigurnost i identiteti, formulisao je ovakvo stanje politikolog Dejan Jović. Zato je i postala upitna orijentacija u vremenu, pitanje budućnosti pre svega. Globalisti su sanjarili o ujedinjenoj Evropi, verovali su da je globalizacija nezaustavljiv proces, koji će sistemski oslabiti nacionalizam, a možda i poraziti. Ali, pokazalo se da je ekonomska i finansijska kriza 2008. godine prizvala u pomoć nacionalne države u ispravljanju brljotina slobodnog tržišta koje je trebalo nekakvom svojom „nevidljivom rukom” da uspostavi ravnotežu i osigura napredak. To nije bio slučaj i iluzija o slobodnom tržištu umesto oslanjanja na socijalističku državu i plansku privredu koja se već pokazala neodrživom - rasprsnula se kao mehur od sapunice.

Ni tranzicija nije završena onako kako su optimisti iz generacije posle 1989.  predviđali: ulaskom svih zemalja istočne Evrope a potom i Balkana u Evropsku uniju, trebalo je da one ubrzano dostignu standarde zemalja EU, menjajući se pri tome dubinski i zadobijajući novi karakter svojih država i društava. Novopridošle zemlje EU, međutim, okupljene danas u tzv. Višegradskoj grupi, su za vreme migrantske krize počev od 2015. itekako počele da razmišljaju od izmeni vrednosti i standarda te iste EU, vodeći neku svoju posebnu politiku. To je bio još jedan udarac zajedničkoj evropskoj  viziji iz 1989.

U međuvremenu je usledio odlazak gotovo 25 miliona istočnih Evropljana u zapadnoevropske zemlje, a pridružuje im se i sve više (zapadnih) Balkanaca. Ekonomska i dužnička kriza u tekućoj deceniji i oštre mere štednje povećale su razliku između evropskog centra i evropske periferije na istoku (Bugarska, Rumunija) jačajući sumnje o uspešnosti ekonomske tranzicije kao i o njenom smislu. Jović navodi primer Poljske koja je svoj bruto društveni proizvod povećala od 1989. do danas za gotovo osam puta, da bi postala sedma najveća ekonomija u EU. Ko pamti olovnu Varšavu iz osamdesetih taj uspeh mora da uvaži, ali uprkos tome to nije bila dovoljno snažna brana protiv povijanja demokratije u toj zemlji, kao ni protiv činjenice da samo u Velikoj Britaniji danas - pečalbari gotovo milion Poljaka. U isti mah deset zemalja Evropske unije vratilo je ranije ukinute čvrste granice, a na nekima od njih je ponovo postavljena žica i to ona unapređena - sa žiletima.

Za povratak u vreme pre 1989?

Relja Knežević