Veteran juri olimpijsku vizu

Njegov sportski bilans na najvećim svetskim i evropskim smotrama zaista je više nego impresivan: 17 osvojenih medalja. Medalja koje će zauvek govoriti celom svetu o kvalitetu našeg stonog tenisa, o njegovim dostignućima, o opstanku u svetskom vrhu ... Što sam, što u dublu, sa različitim partnerima, što ekipno, tek iza njegovog imena će zauvek stajati – zaslužni sportista naše zemlje. Sadašnje i bivših.

Nazvan je čudo od deteta jer je još kao četrnaestogodišnjak osvojio u velikom stilu, dostojnog samo velikim šampionima, juniorsko prvenstvo države iako je bio tek-pionir! Kao pionir je i debitovao u  reprezentaciji i u analima sporta ostaće zabeleženo da je uspehe nanizao u svim konkurencijama, od mlađe kadetske do seniorske.To je odlika samo vilikih sportista, jer koliko se talentovanih i sa sjajnim uspesima u mlađim kategorijama izgube kada prelaze među seniore. Ali to nije bila  karakteristika ovog impulsivnog igrača ping-ponga koji i sada u svojoj 48. godini života igra aktivno i - juri olimpijsku  vizu!

Do sada je učestvovao na šest olimpijada: u Seulu 1988, Barseloni 1992, Atlanti 1996. i Sidneju 2000. godine, kao igrač naših bivših država, a u Atini je 2004. igrao pod zastavom SAD (ima i američko državljanstvo i godinama je osvajao tamošnje prvenstvo). U Londonu  2012. godine bio je trener našem Aleksandru Karakaševiću. Sada se vrlo ozbiljno sprema za učešće na Svetskom prvenstvu sa drvenim reketom koje se tradicionalno održava u Londonu. Ilija Lupulesku je na ovom šampionatu u dva navrata osvajao medalje: 2013 bronzanu a 2014 – srebrnu. A da nije reč o minornom prvenstvu svedoče činjenice da na njemu učestvuju sve više kvalitetnih igrača i to iz celog sveta.

Istorija nam govori da je Lupulesku proboj ka vrhu svetske piramide stonog tenisa započeo 1986. godine kada je u Pragu na Evropskom prvenstvu osvojio dva odličja: srebrno u mikstu sa Gordanom Perkučin i bronzu u muškom dublu sa Zoranom Primorcem. On i Primorac godinama su bili među najboljim svetskim dublovima. Sa velikih svetskih i evropskih takmičenja redovno su donosili vredne medalje koje su u svom malom selu proslavljene sa ponosom i veoma bučno. Od srca i iskreno. Jer njegov Uzdin je tih godina (i sada) disao živeo za svoje stonotenisere. Nije bilo lepšeg događaja u životu uzdinskog seljaka od uspeha stonotenisera, trenera Joniceta Bosikea i njegovih igrača Ilija Lupuleskua, Mirče Marana, Florina Petroia, M. B. Kožokara...

Iz takvog miljea, iz takve pozitivne atmosvere izraslo je pregršt talenata, mnogo državnih reprezentativaca a maleni klub Unirea,vođen znanjem i ljubavlju mnogih pregalaca, dospeo je i do učešća u Evropskoj super ligi i okitio se sa pet titula državnog prvaka.

Svakako da je Lupuleskuovo najveće sportsko dostignuće olimpijsko srebro u muškom dublu sa Zoranom Primorcem 1988. godine u J. Koreji. Finale je za dlaku izgubljeno od Kineza, a od istih rivala izgubljeno je godinu dana ranije i svetsko finale u Nju Delhiju. Posebnim sjajem u njegovim vitrinama sijaju i zlatne medalje sa evropskih prvenstava 1988. godine u Parizu (mikst sa Jasnom Fazlić) i 1990. godine u Geteborgu (u muškom dublu sa Primorcem). Zlatni podvig na prvenstvima Starog kontinenta ponovio je 1998. godine u holandskom Ajndhovenu kada je u mikstu pobedio kompletnu evropsku elitu, igrajući sa proslavljenom Rumunkom Otilijom Badesku.

Ilija Lupulesku je ispisao zlatnu stranicu našeg stonog tenisa. Bio je i ostao predvodnik jedne više nego uspešne generacije.  Miljenik publike, borac bez mana, sportista uveg gladan trofeja. U njegovoj bogatoj sportskoj biografiji ostaće zabeležena i to da je sportsku borbu prihvatio kao viteštvo u fer pleju.

Beloj celuloidnoj loptici poklonio je mladost, dečačke snove, dosadašnji život, koji se sada odvija na relaciji Čikago–Uzdin.

Vasile Barbu