Stara dama pred novim izazovima
Fudbalski klub Vojvodina, zavisno iz ugla posmatranja, za sobom je ostavio jednu šarenu godinu. Bila je protkana lepim, baš finim rezultatima, koji su se preplitali s nekim
manje lepim događanjima. Vratimo li se na početak 2016. godine, s dolaskom trenera Nenada Lalatovića tim je počeo mnogo skladnije da funkcioniše. I da ostvaruje rezultate koji su bili u skladu s očekivanjima javnosti i navijača. Doduše, nije sve išlo glatko, ni idealno, ali pomak je, iz dana u dan, bio sve uočljiviji.
Posle (ne)očekivane eliminacije iz Kupa Srbije u Ivanjici, Novosađani su se bacili na domaće prvenstvo, vođeni jednom-jedinom željom - da izbore evropsku vizu. Iako je skeptika bilo puno, Dejan Meleg i družina su iz nedelje u nedelju igrali sve bolje i, na kraju plej-ofa, stigli do četvrte pozicije i plasmana u kvalifikacije za Ligu Evrope. Do tada tim koji je gomilu bodova na “Karađorđu” prepuštao rivalima postajao je sve sugestivniji, izrastajući u, na terenu, veoma negostoljubivog domaćina.
Pauza između dve sezone prošla je kao treptaj oka, jer su se fudbaleri okupili već s početkom najtoplijeg godišnjeg doba. Evropa im je nalagala takav sled stvari, pa su se njoj i posvetili tokom letnjih meseci. Padali su pred Vošom crnogorski Bokelj, pa velški Konahs kej, onda i Dinamo iz Minska.Treći put zaredom crveno-beli su stigli do predvorja grupne faze drugog po vrednosti evro-takmičenja, ali ni ovog puta nisu uspeli da do kraja otvore vrata koja vode ka velikom, istorijskom uspehu. Zaustavio ih je AZ Alkmar iz Holandije, ali je, svejedno, iza Novosađana ostao prelep period, vreme kada je njihov stadion bio pun, kada se tražila karta više i kada su se svakom novom susretu pođednako radovali i fudbaleri i navijači.
A onda, tokom jeseni, Vojvodina se čvrsto pozicionirala u vrhu superligaške tabele. Padali su redom pred njom rivali, pa je, posle 9. kola i pobede nad Borcem, Lalatovićeva četa bila i lider prvenstva. E, to jeste bio lep rezultat, ali i nagoveštaj problema koji će uslediti. Bez želje da bilo koga prozivamo, neke druge stvari su počele da isplivavaju u prvi plan. Stvari protiv kojih se teško - ma nemoguće je - boriti u srpskom fudbalu. Usledile su utakmice na gostujućim terenima, u kojima nije bilo dovoljno samo igrati dobar fudbal, odnosno u kojima su presuđivale i neke malo drugačije stvari. I Voša je, posle svega, završila jesen na trećem mestu...
U ovoj svojevrsnoj retrospektivi ne možemo a da još jednom ne ukažemo i na činjenice koje su novosadski tim skupo stajale, a nisu se događale na terenu. U prošlu godinu crveno-beli su ušli s upravom na čijem je čelu bio Zoran Šćepanović. Sledeći svoj zacrtani put, rukovodstvo kluba je, u situaciji velike finansijske zaduženosti, uspevalo da nekako pliva. U toku kvalifikacija za Ligu Evrope, uz opšte zadovoljstvo svih onih kojima je Voša bliska srcu, klub je posle puno godina dobio generalnog sponzora u jakoj i priznatoj kompaniji Energotehnika Južna Bačka i njenom vlasniku Dragoljubu Zbiljiću. Nije prošlo puno vremena, a promenila se uprava, pa je Šćepanovića na mestu predsednika kluba nasledio uspešni privrednik Vojislav Gajić. Uz to, klub je dobio i Poslovni tim, u kojem se okupilo preko 20 poznatih i priznatih kompanija. Činilo se u tim danima da je vreme besparice, često i beznađa,pri kraju, odnosno da je Vojvodina blizu pronalaženja načina za rešavanje nagomilanih dugova. Ukupna atmsfera u klubu, probuđeni optimizam, i osmesi, stvarali su sliku da dolaze bolji dani, ali... Nije sve to dugo potrajalo. Nažalost.
Pred kraj godine, Skupština nije prihvatila predlog izmena i dopuna Statuta najvišeg klupskog akta, koji je preložio Upravni odbor. Zbiljić, Gajić i njihovi saradnici rešili su posle toga da se povuku, a za trećeg predsedika u samo godinu dana imenovan je nekadašnji as, član druge šampionske generacije crveno-belih Dušan Mijić. Kako to biva, ponovo su poverioci blokirali klupski račun, ali novi čelnici veruju da će pronaći modus kako da se s nevoljama izbore. Mogu li to, još više na koji način, odgovor ćemo dobiti tek započele 2017. godine.
Umesto Lalatovića, na trenersku klupu je seDragan Ivanović, čovek koji je dugo radio u ČSK Pivari. Tamo je stvarao ime, trenerski identitet i igrače i, za samo šest meseci rada u Napretku, postao pravo osveženje u srpskom fudbalu. Voša ima lep bodovni kapital iz jeseni, u četvrtfinalu je Kupa, vidici ka vrhu su joj otvoreni... Koliko je, u aktuelnoj situaciji, realno o tome razmišljati, vreme će dati najbolji sud, ali svako pravo na snove ima. Ko će od igrača nositi crveno-beli dres na proleće, ko će sreću i uhlebljenje potražiti negde dugde, u ovom momentu ne znamo, ali je činjenica da će svi oni mladići koji budu branili boje Stare novosadske dame imati obavezu da to čine punog srca i svom svojom snagom i talentom.
Jedna kompleksna godina, dakle, ostaje iza Vojvodine. Nailazi nova - za pesimiste - još složenija, a za optimiste - bolja. Biće da je istina tu negde, na sredini. Navijačima i prijateljima kluba ostaje da se nadaju da će prevagnuti mišljenje optimista i da će biti više razloga za radovanja nego li za tugu. Sačekajmo zato novo leto, ono će ponuditi rešenje dilema, a Voši poželimo puno sreće. Bez sumnje, biće joj potrebna.
Aleksandar Predojević