FIDE majstor Josip Dekić: Obrazovanje i rad na sebi su najvažniji

Tim povodom razgovarali smo s Dekićem o njegovoj dosadašnjoj šahovskoj karijeri, o stanju u srpskom šahu, kao i o njegovim planovima ukoliko bude izabran za selektora.

Kako ste počeli da se bavite šahom i ko su bili vaši treneri?

– Šah sam počeo da igram u Bačkom Bregu, gde sam i rođen, a moj prvi trener je bio Marin Tomašev, jedan od najjačih igrača u okolini u to vreme. Kod njega sam savladao osnove šaha i zavoleo ovu igru, a kasnije sam vrlo uspešno radio sa jednim od svojevremeno najboljih intermajstora u staroj Jugoslaviji, Ljubomirom Mašićem. Način na koji je Mašić radio sa mnom i odlična saradnja koju smo imali su mnogo uticali na moju kasniju odluku da postanem šahovski trener.

Kako ste odlučili da igračku karijeru zamenite trenerskom? Da li ste se nekada pokajali zbog te odluke?

– Mislim da je bilo presudno to što sam veoma rano osetio da me privlači analitički i naučni pristup šahu, a to je upravo ono na čemu počiva trenerski rad. Zato sam relativno rano prestao da se aktivno takmičim i posvetio se radu sa mladima. I nikada se nisam pokajao. Definitivno sam se pronašao u trenerskom pozivu i imao sam to zadovoljstvo da radim sa nekim od najboljih mladih šahista koje je ova zemlja ikada imala. Ova saradnja je uvek bila vrlo plodonosna za obe strane, te sam za izuzetne rezultate u oblasti šaha nagrađen od tadašnjeg Izvršnog veća AP Vojvodine 2000. i 2003. godine. Takođe, Sportski savez grada Sombora me je dva puta proglasio trenerom godine (2009. i 2015.), a Sportski savez Apatina je to učinio 2010. godine.

Kakav program razvoja omladinskog šaha u Srbiji ćete ponuditi ako budete ponovo izabrani za omladinskog selektora?

– Uloga selektora je da balansira i pokuša objektivno da nađe najoptimalnije rešenje u aktuelnoj situaciji. Odlično je bilo što smo pre imali šahovsku školu velemajstora Aleksandra Matanovića ili kamp Ministarstva omladine i sporta, gde smo imali kontakte sa ruskim i španskim šahovskim talentima i razmenjivali iskustva sa njihovim trenerima. Sada, na žalost, toga nema, ali ako budem izabran za selektora, jedan od mojih ciljeva biće da, u saradnji sa Šahovskim savezima Vojvodine i Srbije osnujem kamp za mlade šahiste koji će tokom cele godine organizovati pripreme naših najperspektivnijih omladinaca, a ne samo pred važna evropska i svetska takmičenja. Na taj način bi se svim talentovanim šahistima omogućilo da nekoliko puta godišnje imaju priliku da se susretnu i rade sa našim najboljim trenerima, a ukoliko bude moguće, organizovaćemo i gostovanja profesionalaca iz drugih država, kao što je to ranije bila praksa.

Šta biste izdvojili kao vaš najznačajniji trenerski uspeh?

– Dugi niz godina (od 2005. do 2013. godine) bio sam jedini u Vojvodini sa titulom FIDE trenera, a trenerskim radom se bavim preko tri decenije. U više mandata bio sam trener mlade reprezentacije Srbije i vođa puta naših najboljih šahista na evropskim i svetskim takmičenjima. Takođe, bio sam i selektor seniorske B-reprezentacije Srbije na Ekipnom prvenstvu Evrope u Novom Sadu 2009. godine. U dva navrata uveo sam žensku ekipu Somborskog šahovskog kluba u Prvu ligu Srbije. Pored toga, ispred Šahovskog saveza Vojvodine imenovan sam za glavnog koordinatora u akciji uvođenja šaha kao izbornog predmeta u škole i sa kolegom Dankom Bokanom iz Novog Sada izdao sam udžbenik šaha za prvi razred osnovne škole, kao i Metodiku predmeta za predavače.

Preko tri decenije kao trener predvodite i jedan od najstarijih klubova u Srbiji – Somborski šahovski klub, koji se svojevremeno takmičio i na ekipnom Šampionatu Jugoslavije. Koji su najznačajniji klupski uspesi i imate li pomoć grada Sombora?

– Somborski šahovski klub je jedan od najstarijih na ovim prostorima, osnovan 30. septembra 1922. godine, i nosilac je šahovskih aktivnosti u Zapadnobačkom okrugu, a i šire. U dugoj istoriji šaha u Somboru 1965. godina svakako je bila najznačajnija. Na ekipnom Šampionatu Jugoslavije, koji je te godine održan od 12. do 20. maja u Puli, Somborski šahovski klub je sa 44 boda osvojio peto mesto. Ovaj uspeh je još vredniji ako se zna da su na svim tablama tada igrali somborski šahisti i da je, za razliku od drugih ekipa, najviša titula u našem timu bila majstorski kandidat. I u decenijama nakon toga, somborski šahisti su gotovo uvek učestvovali u najvišem rangu takmičenja jugoslovenskog i kasnije, srpskog šaha. Prošle godine je ženska ekipa Somborskog šahovskog kluba osvojila osmo mesto na Prvoj ligi Srbije za žene, dok su muškarci bili četvrti na Drugoj ligi Srbije – grupa Vojvodina. Takođe, moram da istaknem da su naši juniori osvojili prvo mesto u Juniorskoj ligi Vojvodine, u konkurenciji 16 ekipa. Sve ove aktivnosti su finansijski podržane od strane grada Sombora, na čemu smo im veoma zahvalni.

Ko su vaši najuspešniji učenici i kako je tekao njihov šahovski razvoj?

– Teško je izdvojiti nekoga posebno iz čitave prejade mladih šahista koje sam trenirao ili i dalje treniram, ali prema osvojenim odličjima na zvaničnim takmičenjima posebno se izdvajaju Miloš Roganović i Marina Gajčin. Roganovića sam trenirao osam godina i on je za to vreme osvojio 23 medalje na kadetskim državnim prvenstvima. Jedini je u istoriji nekadašnje države Srbije i Crne Gore bio osvajač sve četiri zlatne medalje na prvenstvu održanom 2005. godine – u redovnom, ubrzanom, brzopoteznom i problemskom šahu. Postao je FIDE majstor sa 14 godina, intermajstor sa 17, a velemajstor sa 26 godina. Za Somborski šahovski klub nastupao je osam godina i nije izgubio nijednu partiju.

Marina Gajčin je sa nepunih 16 godina ispunila treću normu za internacionalnog majstora i osvojila bronzanu medalju na 11. pojedinačnom Prvenstvu Srbije za šahistkinje. Podelila je treće i četvrto mesto na 24. Prvenstvu Evrope za mlade u Gruziji, u konkurenciji do 14 godina, a na januarskoj FIDE rejting listi 2017. godine bila je peta u svetu do 16 godina. Danas ima osvojena dva bala za velemajstora i 28. mesto na Prvenstvu Evrope za žene, a zanimljivo je i da je na tom turniru remizirala sa aktuelnom izazivačicom za svetsku prvakinju Aleksandrom Gorjačkinom. Pored Miloša i Marine, među igračima koje sam uputio u tajne šahovske igre izdvajaju se i: Dušan Popović (sada velemajstor), Novak Pezelj (sada intermajstor), Vladimir Jotić i Kristijan Tančik (sada FIDE majstori), Goran Pavlik, Gorica Aćimović i Nemanja Sadovski.

Kako procenjujete kvalitet naših mladih šahista u poređenju sa vršnjacima iz sveta?

– Za napredak šahiste danas se kao najvažniji period smatra uzrast od 10 do 15 godina, da se uočeni talenat pretvori u potencijalnog ili pravog velemajstora. Granice igre na najvišem nivou spustila se ispod četrdeset godina, a svetski prvak Magnus Karlsen osvojio je titulu već sa 23 godine. Stoga je od izuzetne važnosti da naši mladi šahisti u ranoj fazi svog razvoja imaju stručnu pomoć i profesionalnog trenera. Međutim, glavni problem kod nas je što sav teret obezbeđivanja adekvatnih uslova pada na pleća roditelja koji to ne mogu da obezbede bez pomoći saveza, a individualni trener ljubomorno čuva talentovanog učenika, nadajući se da će tako sebi obezbediti egzistenciju.

Za kraj, šta biste kao stručnjak sa ogromnim iskustvom poručili mladima koji odlučuju da li da se profesionalno bave šahom?

– Veoma je teško biti profesionalac i opstati u današnjem svetu šaha, kada se konstantno pomeraju starosne granice za velike rezultate. Zato je moj savet svakom mladom čoveku koji se bavi šahom da nikako ne zapostavlja svoje obrazovanje i da se trudi da svakodnevno radi na sebi u svakom pogledu, ne samo šahovskom. Iz iskustva svojih učenika mogu da kažem da je to veoma teško, ali ipak moguće i dostižno. Pomenuću ponovo Miloša Roganovića koji je, pored svih svojih šahovskih uspeha, završio fakultet i radi u struci, kao i Marinu Gajčin koja je kao đak generacije završila Osnovnu školu, a i sada u Gimnaziji je jedan od kandidata za ovo prestižno priznanje. Oni su najbolji dokaz da čovek može biti uspešan u životu na više frontova, ali samo ako uloži dovoljno truda, volje, entuzijazma i odricanja – zaključio je Dekić.

Iva Uzelac