Radivoj Krivokapić, nekadašnji rukometni reprezentativac: Ko veruje u sebe dotaći će snove
Radivoj Krivokapić (68), nekadašnji rukometni reprezentativac Jugoslavije, vratio se nedavno u rodnu Sentu. Igrao je u Partizanu, član Potisja bio je kada je ova ekipa ulazila u prvoligašku elitu, a s Kolinskom iz Ljubljane osvojio je titulu državnog prvaka nekadašnje države.
Put ga je potom odveo u Nemačku, gde je nastavio karijeru, a onda i u Španiju. Može se s pravom reći da je istinska legenda senćanskog rukometa, jer je na scenu izašao u ovoj potiskoj varoši pre pet i po decenija, a najveći uspeh ostvario je u reprezentativnom dresu, osvajanjem srebrne medalje na Svetskom prvenstvu 1982. godine u Nemačkoj.
Senta je, u vreme kada je Krivopapić počinjao karijeru, bila istaknuti rukometi centar, a iz familije Krivokapić stasalo je više vrhunskih sportista.
- Za nas je bilo važno da smo se kao klinci bavili sportom, a, sticajem okolnosti, radom i uz malo sreće, stigao sam do rukometne elite. Kao veoma mlad igrač otišao sam od kuće, ne daleko - u komšijsku Adu, a posle sam, stepenicu po stepenicu, stalno napredovao. Igrao se u to vreme dosta čvršći rukomet nego danas, iako je sada sama igra brža i atraktivnija, ali mislim da je i jedna i druga varijanta za gledaoce bila i jeste privlačna – rekao je Krivokapić za „Dnevnik“.
Ističe da rukomet u Srbiji i ostalim državama s prostora bivše Jugoslavije nije toliko jak kao nekad, a da kvalitetom odskaču Hrvatska i Slovenija. Karijera Radivoja Krivokapića potrajala je do 1989.godine, kada je, zbog povrede ligamenata, s 35 godina završio karijeru u Španiji, gde je proveo vreme do povratka u Sentu. Na Svetskom prvenstvu 1982. godine, Jugoslavija je osvojila srebro, a naš sagovornik prisetio se toga da su svi tada od plavih očekivali zlatno odličje. - Imali smo izuzetno jaku ekipu, ali nam je zaista nedostajalo i malo sreće. Izgubili smo u finalu, u produžetku, od sjajne ekipe SSSR-a, a moglo je da bude i drugačije.
Novinari su tada Krivokapića proglašavali najboljim levim bekom i najboljim šuterom na svetu.
- Koliko je to bilo tačno, teško je sada reći i meni to uopšte nije bitno. Ipak, prijale su mi pohvale. Važno mi je bilo to da sam bio reprezentativac moje zemlje i da sam postigao veliki uspeh kao sportista.
Koliku je snagu imao njegov šut, tada se nije merilo elektronskim uređajima, a Krivokapić veruje da je to bilo i preko 130 kilometara na sat.
- Rukomet sada najviše pratim zbog toga što mi sinovac igra u Mađarskoj, ali gledam i igre reprezentacije Srbije. Vidim da u našoj zemlji ima dobrih, mladih igrača, koji mogu da naprave lepe karijere i ostvare odlične rezultate, pogotovo zbog toga što smo se kvalifikovali za Evropsko prvenstvo. Uz to, Srbija ima i trenera Tonija Đeronu koji joj baš odgovara. Nije naš čovek, drži strožu disciplinu i ima drugačiji sistem rada, pa mislim da su naši momci napravili jako dobar rezultat pobedivši u kvalifikacijama Francuze. Selekcija koja je sada na delu, ima budućnost i daje nadu da će naići novi uspesi srpskog rukometa.
Napominje i to da je odnos igrača prema reprezentaciji, u vreme kada je on nosio dres državnog tima, bio odgovorniji i bolji nego danas.
- Igrali smo i borili se grb naše zemlje što smo bolje mogli, i to ne za novac. U to vreme nisu se dobijale pare za nastupe u reprezentaciji, a igrači koji su igrali u inostranstvu za lepe novce, dolazili su da naprave rezultate i osvajaju medalje s nacionalnim timom. Sada me je, u nekim prilikama, bilo sramota zbog načina na koji su se pojedinci odnosili prema dresu reprezentacije Srbije. Mi smo bili ponosni što smo reprezentativci svoje zemlje, u državnom dresu igralo se iz ponosa, a novac nam nije bio važan. Kada smo putovali na takmičenja u inostranstvu, primali smo dnevnice od tri dolara, a kada smo se kod kuće sakupljali na pripremama, sledovale su nam dnevnice od pet dinara! Međutim, mi koji smo karijeru nastavljali u inostranstvu, puno bolje smo za to bili plaćeni nego u našoj zemlji. Uz Radivoja Krivokapića, rukometnu istoriju Sente pisali su i golmani Milovanov, kao i Ćirić, Vilovski, Kalezić, braća Fodor i drugi. - Mnogi iz plejade senćanskih rukometaša mogli su da naprave sjajne karijere, ali zvali su ih tada naši veliki klubovi i oni bi ostajali kod kuće, a prilike da odu napolje, se ne ukazuju svaki dan. Presudni korak da se krene ka izgradnji inostrane karijere je taj da veruješ u sebe, odnosno da možeš da ostvariš svoje snove i da postaneš veliki igrač. Pored talenta, na prvom mestu je rad i samo rad. Rukomet u Senti nije kao nekada, mada ne mogu odviše da sudim o tome, jer, zbog korone, nisam mogao da gledam ekipu. Ipak, biće prilike i za to. Meni se Senta uvek sviđala kao mirna varoš i volim što sam se vratio, da mogu se viđam i družim s bratom i prijateljima. U Španiji iz prethodnog braka imam troje dece, dve ćerke i sina, a ovde sam došao sa suprugom koja je Brazilka i verujem da će i njoj u Senti biti lepo - poručio je Radivoj Krivokapić.
Milorad Mitrović