Jovana Jovović, rukometašica: Ništa nije važnije od nacionalnog dresa

Potpisnik ovih redova imao je priliku da Jovanu upozna još kada je bila pionirka, tada je poznati rukometni stvaralac Milorad Lajić, u čijem klubu Lakiju je počela i trenirala šest godina, o njoj govorio kao o nebrušenom biseru i da će biti reprezentativka, ali nije predvideo da će sa 17 godina da debituje za seniorsku reprezentaciju. Selektor Ljubomir Obradović je pratio njen napredak kroz kadetsku i junirosku reprezentaciju, pa je seniorska priča bila nešto što se samo po sebi nametalo. Jovana je definitivno predvodnik nove generacije devojaka u Srbiji koje će da nastave da igraju rukomet na visokom nivou. Iza sebe ima već dva velika takmičenja u dresu A nacionalnog tima.

- Mene je trener Ljuba Obradović prvi put pozvao u reprezentaciju 2019. godine, u kvalifikacije za SP. Tada, sa 17,5 godina, nisam imala preveliku ulogu, ali sam bila lepo prihvaćena. Ponovo sam pozvana na SP u Japanu, čak sam na dve utakmice imala zapaženu minutažu i postigla prve golove. Bila sam deo neslavne priče na EP u Danskoj kada smo ispali posle prve faze – priča  Jovana Jovović. 

Iako zbog povrede nije mogla da pomogne reprezentativnim drugaricama, Srpkinje nisu uspele da obezbede vizu za Olimpijske igre u Tokiju.

- Nažalost, najveći cilj sadašnje generacije nije ostvaren. Ostaje nama u amanet da se domognemo nekih sledećih Igara. Međutim, uspeli smo da se plasiramo na SP u Španiji, koje je na programu u decembru, sada ostaje da se tamo ostvari neki dobar rezultat. Nadam se da ću biti fit što se tiče povrede i da ću se i ja naći među putnicama.

Zanimljivo je to da je Jovana još pre nekoliko godina imala kontakta sa našim novim selektorom Urošem Bregarom.

- Pre dve godine bila sam kod njega u Krimu na probi. Od tada još znam kako radi i šta traži. Bila sam na poslednjem okupljanju i samo se potvrdilo da se radi o dobrom treneru, koji zna svoj posao. Okupio je i nas mlađe, tako da se nadam da će sklopiti ekipu mladosti i iskustva i da će ostaviti traga sa srpskom reprezentacijom. Da se razumemo, za to je  potrebno vreme. 

Najtalentovanija srpska rukometašica, 19-godišnji levi bek, zimus je promenila klub, ali ostala je u Mađarskoj.

- Posle četiri godine u dresu Dunajvaroši (po dve u Akademiji i seniorskom timu) obukla sam dres Budaorša na polusezoni, koji važi do leta 2022, ali sam odigrala samo dve utakmice, jer sam se povredila. Bilo je boljih ponuda i ozbiljnijih ekipa, ali sam se opredelila za ovu sredinu pošto mi je najvažnije bilo da imam minutažu, gde ću da igram, a ne da sedim na klupi. Oni su, inače, poznati po tome da daju šansu mlađim igračima, bez obzira što se radi o najjačoj ligi na svetu, u kojoj im je glavni cilj da sačuvaju elitni status. Ono što me raduje je to da ću da igram sa reprezentativnom koleginicom Jelenom Agbabom, koja je sada potpisala.

Jovana utočište od napornih treninga i teških utakmica nalazi u relaksaciji uz kompjuterske igrice.

- Najčešće slobodno vreme provodim uz iks-boks, igrajući fudbal i košarku. To mi odmara mozak i podstiče koncentraciju.

Jovana je vrlo ambiciozna i želi da dosegne najviše domete i klupske i reprezentativne.

- Volela bih sa reprezentacijom da ostvarim neki ozbiljniji uspeh, da osvojimo medalju na EP ili SP, što da ne - i na OI. Za reprezentaciju, za svoju zemlju igram svim srcem. Još kao mala sanjala sam da zaigram za skopski Vardar, ali su me putevi odveli na drugu stranu. Sada, kada je to tako, volela bih da zaigram za neki klub iz samog evropskog vrha i da osvojim Ligu šampiona. Želja mi je da ostavim trag u rukometu.

Rukometom se bavi 10 godina, a u profesionalne vode uplovila je kada je imala svega 15.

- Nije bilo lako. Morala sam da se odreknem mnogih stvari i to u najlepšim godinama, kada moji vršnjaci izlaze, druže se, idu na letovanja... Svega toga ja sada nemam, nadam se da će biti jednog dana i da će se to isplatiti. Znam zašto to radim, tako da mi to nije preveliki problem

U epicentru sportskih dešavanja u posledih desetak dana našli su se otkazi vrhunskih igrača, na šta kroz istoriju nije bio imun ni rukomet. Naša sagovornica podvlači da joj je reprezentacija sve u životu.

- Od malena, otkako sam počela da gledam sport- moja država mi je iznad svega. Svaki poziv pod nacionalnu zastavu predstavlja veliki uspeh i nešto posebno. U neku ruku, ne mogu da razumem to odsustvo. Svako bi trebalo da jedva čeka da obuče dres s nacionalnim grbom, da sluša himnu, da njegove igre prati cela nacija. Verovatno da postoje neki lični problemi i razlozi neigranja (umor, veliki broj utakmica, strah od povrede, veliki ugovori, ucenjivanje klubova...), ali, ipak, ja to ne razumem. Ne bih ni pomislila na umor kada bih dobila poziv, pogotovo za Olimpijske igre, jer nema svako priliku da na njih ode. Nadam se da ja neću imati potrebu da nikada kažem reprezentaciji -ne - kategorična je Jovana Jovović. 

Dobre poznavaoce rukometnih prilika uopšte nije iznenadilo to da se Jovana opredelila za ovaj prelepi sport kada potiče iz rukometne porodice. Mama Jelena je igrala za podgoričku Budućnost, odlična igračica joj je bila i tetka Ljiljana Vitas, kao i oba strica Vanja i Goran. Jedan od najstarijih živih saradnika Dnevnika Tomislav Jovović je Jovanin deda, koji je ponosan na svoju ljubimicu što je izabrala da se bavi baš rukometom.

 - Posebno bih volela da uspem zbog tetke Ljiljane, igračice beogradskih klubova Radničkog i Crvene zvezde, koja se rano povredila. Zbog nje nosim broj “2” na dresu. Mnogo dugujem mojim roditeljima, ocu Marku i mami Jeleni, koji su mi neverovatna podrka i moja snaga. Uz njih veliki oslonac su mi sestra Milana (17), koja igra rukomet, i brat Jovica (14) košarkaš. Zahvalna sam i najužoj rodbini i sjajnim prijateljima s kojima sam okružena.

Pre tri meseca Jovovićeva je operisala lakat desne ruke. Sada se nalazi u Sremskoj Kamenici u trenažnoj ekspertizi kod profesora Marka Stojanovića, koji je bio kondicioni trener reprezentacije, kao i ekipe Partizana.

- U oktobru prošle godine sam se povredila, napukla mi je kost i ligamenti, pa sam u aprilu i operisana. Nadam se da ću se već od jula vratiti na teren. U tome mi pomaže tim u Novom Sadu. Želela bih da se zahvalim profesoru Stojanoviću na svemu onome što je uradio za moj oporavak u protekla dva meseca. Pružio mi je sve uslove da se oporavim na najbolji način.

Jovo Galić