Branko Milovanov iz Sente je najstariji aktivni rukometni golman 

Od njega nema starijeg seniora u RK „Senta”, upravo mu je na turniru u Kečkemetu dodeljeno priznanje domaćina „Mistrala kupa”, još u dva navrata je proglašavan za najstarijeg, a još uvek s lakoćom pravi špagu i zaustavlja šuteve nešto mlađanijih igrača protivničkih timova.

– Još sam u formi jer redovno idem na treninge u halu, razgibavam se, često svraćam u teretanu i plivam – objašnjava Milovanov. – Jednom nedeljno skoknem do mađarske banje Morahalom jer plivanje i kupke opuštaju mišiće, radim razne vežbe i time održavam kondiciju. Nije dobro ako zarđaš, sedeći u sobi i gledajući televiziju.

Sportista je gotovo šest decenija, još od 1960, kada je upisao srednju školu i počeo da brani za ekipu „Šandor Petefi”, potom za „Sentu”, dve godine je proveo i na golu ađanskog „Potisja” u saveznoj ligi, a karijeru završio u Senti, tako što je do 38. godine bio standardni prvotimac.

– Neko vreme sam radio kao trener pionira „Sente”, a potom nastavio u ekipi veterana. Moraš da radiš i vežbaš jer, ako se zapustiš, gotov si. Prihvatam to da nismo mi svi jednaki, počev od konstitucije tela pa do drugih okolnosti. Vidim da mnogo mlađi veterani koji igraju na našim turnirima imaju problema s kolenima i druge tegobe. Doduše, i mene neki put zaboli koleno, ali nije se istrošilo kao kod nekih. U ekipi veterana Sente su mi oba zeta, Silard Tertei me odmenjuje kao golman i kapiten je Dragan Miljković. To što sam im tast ne uzima se u obzir, nego sam tu uvek u rezerzvi, pa kada Silard ili naš drugar Slobodan Živković ne mogu, spreman sam da stanem među stative. Tu smo nekako porodično, a i kompletna ekipa je složna, drži se na okupu zahvaljujući dugogodišnjem prijateljstvu i druženju – kaže Milovanov.

Branko je radni staž skupljao kao vozač u senćanskoj Štampariji „Udarnik” 36 godina, dok je četiri bio auto-mehaničar u „Mašinoremontu”, pošto je taj zanat izučio. Međutim, kada se vratio iz JNA, nije bilo posla u njegovoj struci i pošto je vozačku dozvolu stekao u armiji, prihvatio je posao šofera.

– Tih šezdesetih i sedamdesetih mnogi moji rođaci su otišli u Švedsku i Nemačku, bio sam i ja tada u dilemi – otići ili ostati, ali sam se oženio se i udomio u Senti. Nisam zbog toga zažalio, supruga je radila u SUP-u, ja u Štampariji, sagradili smo kuću, tako da nismo nezadovoljni, za život su nam sasvim dovoljne dve penzije koje primamo. Ćerke i zetovi se bave svojim profesijama, svi su obezbeđeni, imaju više od nas, tako da nemamo briga – napominje Branko.   

M. Mitrović