Pariska čarolija za sva vremena

 ono se pokazalo u svoj svojoj raskoši na pariskom nebu. Slučajnost? Možda, ali simbolika je ubitačnija i slikovitija od milion reči.

Godine 2011, kada mu niko ništa nije mogao, Fonjini se predao, a Đoković za četiri dana pauze izgubio ritam i izgubio od Federera. Godine 2012. kiša je prekinula Novaka dok se budio i držao Nadala na konopcima. Godine 2013. dogodila se prokleta mreža, bio je blizu, nikada bliži. Godine 2014. počeo je po planu, ali nije izdržao – povraćanje između setova i ponovo moćni Rafa. Godine 2015, mislili smo da to mora biti to. Nije bilo, Vavrinka je odigrao meč života.



- Ono što je neverovatno jeste što on daje 190 odsto sebe svakoga dana - rekao nam je Guga Kuerten posle meča sa Vavrinkom.

I zaista, mnogi bi klonuli duhom i ne bi ih se za to moglo kriviti. Novak Đoković nije klonuo, radio je još predanije, još svrhovitije. Godine 2016. dočekao je pobedu i dočekao je da ga ogreje i sunce Pariza. Sportista koji uspe da savlada toliki pritisak i da posle brojnih poraza konačno trijumfuje zaslužuje samo jedno – divljenje.



Dan nešto topliji nego prethodni, Novak na terenu broj tri – nema komunikacije, samo mu Vajda i Beker povremeno nešto sugerišu, tenziju nožem možeš da sečeš. Šta sam pomislio? Odlično. Prošle godine pred finale delovao mi je opušteno na treningu, pa znamo kako se završilo.

Ali energija je sada bila drugačija, Srbi su pohrlili iz svih krajeva sveta da budu deo istorije i da pomognu da se ona ostvari – tip sa šajkačom i zastavom na kojoj su bili Đoković i Tesla, muž i žena iz Diseldorfa platili su po 500 evra za kartu, neki malo manje, neki malo više. Zapucalo se čak i iz Sidneja.



- U Pariz nikada ne mogu da dođem jer mi je ovaj period težak zbog posla, ali rekao sam: Neka ide život. Bio sam na svim finalima osim u Parizu i svaki put je pobedio kad sam bio. Moram i sad - kaže nam “Munja”, koji posti na dan Novakovih finala.

Ali ne samo Srbi, već i stranci sa srpskim zastavama – dve Japanke dali su puni smisao šaljivom sloganu -Srbija do Tokija, a posebno emotivan razgovor imao sam sa izvesnim Kemom.



- Iz Pančeva sam, sad živim u Minhenu – majka mi je Srpkinja, otac Albanac -  rekao je i dodao da očekuje pobedu sa 3:1 – bravo.

Sva ta energija od starta se osećala na Šatrijeu, nikada kao sada Novak nije imao tako zdušnu i tako korisnu podršku publike – tačno su znali kada da ga poguraju. “Nole, mi te volimo“, skandiranje “Nole, Nole“, a i veliki deo neutralnih stao je na Đokovićevu stranu.



I posle, dok je Endi držao konferenciju za medije, čuli su se pesma, pokliči, slavlje – čista emocija.

- Divna situacija za mene, ne mogu da kažem neočekivano, jednostavno nisam mislio da može da se dogodi da toliko ima srpskih zastava na finalu Rolan Garosa, to nije bio slučaj u prethodnim godinama. Verovatno su ljudi osetili da je to konačno ta godina i hvala im što su unapred kupili karte. Pružili su mi podršku koja mi je dala krila, atmosfera je bila kao na Dejvis kupu. Oni su pokretali energiju na tribinama i pokretali su ostatak publike da navija za mene. To mi je bilo neophodno u meču koji je nosio toliko toga – rekao je posle pobede Novak.



A počelo je stegnuto – ne računajući prvi gem, Novak je bio nesiguran, ruka mu se skratila i forhendi su često završavali u mreži. Marej je bio sigurniji i odlično je servirao, a Đoković nije probijao tamo gde obično probija i nije pravio prevagu tamo gde je obično pravi.

Posle prvog seta Novak se sabrao i, kako je i rekao, igrao je bez greške do vođstva 5:2 u četvrtom setu. Marej je padao i nikako nije mogao da se oslobodi Đokovićevog čvrstog stiska – inače je u mečevima vrhunskih igrača više promena “momentuma”, ali Novak je sada stisnuo i nije puštao, bio je u onom svom stanju apsolutne koncentracije kojoj niti jedna loptica ne može da promakne.



- Na 5:2 u četvrtom setu nisam uopšte osećao pritisak, preplavila me je radost, bio sam veseo i smejao sam se. To je jednostavno izlazilo iz mene. Možda sam previše ležerno ušao u poslednji gem, možda sam očekivao da će mi Endi predati, što nikada ne može da se desi. Pred poslednji gem već je usledila tenzija, napetost: Mogu li da završim meč?. Poslednjeg poena se ni ne sećam, pogotovo poslednjih pet-šest razmena uopšte, bilo je to vantelesno iskustvo koje sam doživeo još samo jednom u karijeri, kada smo Nadal i ja u finalu Melburna igrali skoro šest sati.To je neobjašnjivo za nekoga ko to nije doživeo, toliko sam želeo da pobedim i sve te emocija su se složile – kao da je moj duh napustio moje telo, bio sam na autopilotu i samo sam se nadao da će Endi da pogreši, što se na kraju i desilo – rekao je Nole.



Novak Đoković uspeo je ono što je u istoriji pošlo za rukom jedino Donu Bayu (1938) i Rodu Lejveru (1962, 1969) – vlasnik je sve četiri najveće titule u tenisu u istom trenutku, a postao je i tek osmi igrač ikada koji je tokom karijere kompletirao Gren slem.  Koliko Novak ima volje da sa istim žarom prilazi svakodnevnim rutinama koje su ga i dovele tu gde jeste?



- To zavisi isključivo od mene – od ljubavi i izvora energije zbog kojeg igram tenis. Dokle god je to u meni, igraću sa isto strasti. Svestan sam da jedino sa ovoliko posvećenosti i profesionalizma mogu da se domognem najvećih titula i da budem broj jedan. U suportnom će to neko drugi uraditi. Koliko će trajati - ne znam. Ne mogu doveka da budem u ovoj poziciji, ali osećam se mladim, iako možda za tenisera više nisam mlad. Iako, naravno, postoje momenti u toku godine kada je čovek manje motivisan, ne osećam neki generalni umor, ni fizički ni psihički. Uživam da igram i to je suštinski značajno, a dosta zavisi i od moje porodice. Ukoliko nastavim da dobijam podršku za bavljenje ovim sportom, ja ću to i dalje raditi – najavio je prvi teniser sveta.



Biće potrebno neko vreme da se svi utisci slegnu, ali slušati i pevati “Bože pravde” u Parizu bilo je duboko dirljivo. Poneka suza radosnica za kraj, kraj koji će verovatno predstavljati samo novi početak za Novaka – tako će biti dokle god je ostala makar i jedna planina na koju se valja popeti. Mont Everest je osvojen.

Shvatio sam da se sve dešava s razlogom

Novak Đoković osvrnuo se posle osvajanja Rolan Garosa na rivalstva sa članovima velike četvorke, koja ga je učinila boljim teniserom.Na konferenciji za medije dobio je interesantno pitanje – osvajanjem četiri uzastopna Gren slema učinio si nešto što njih dvojica, Royer i Rafa, verovatno nikada neće, koliko ti to znači?



- Oni su i dalje aktivni igrači, pošteno je reći da imaju šansu da učine isto. Nisu bili na meč, nego na set-dva od istog dostignuća, nekoliko puta u svojim karijerama. Znate, kao što sam i ranije govorio, reći ću ponovo – njih dvojica, potom i Endi, kao i rivalitet sa svom trojicom, definitivno su od mene napravili boljeg igrača, pomogli mi da ostvarim sve ove uspehe i igrali važnu ulogu u mom napretku. Rivalstva su važna za sport, u jednom ili drugom smislu pokušavate da se upoređujete sa drugima i onime što su uradili ranije - rekao je Đoković.



On je istakao da je vremenom sazreo i da su ga saznanja o vremenu u kojem igra osvestila u trenucima sumnje.

- Nadal i Federer su bili toliko dominantni kada smo se umešali Endi i ja. Opet, drago mi je da sam deo ere u kojoj su oni. Na početku nije mi bilo previše drago.No, na vreme sam shvatio da se sve dešava sa razlogom. U toj ste poziciji sa nekom svrhom, svrhom da učite, rastete i napredujete. Srećom, shvatio sam da je potrebno da ojačam, prihvatim da se takmičim sa dvojicom ogromnih šampiona i da je u tom trenutku sve uspon.

Ponovo su ga vratili na jedinstveno dostignuće pitanjem da li je istim dodatno izašao iz senke, do njegove pojave, dvojice verovatno najboljih tenisera svih vremena.



- Mislim da nije moje da o tome sudim. Jednostavno, nisam. U jednom trenutku sam počeo da se upoređujem sa njima kako bih izvukao najbolje iz svojih sposobnosti i pokušao da prebrodim izazov pobeđivanja takvih igrača i razbijanja njihove dominacije. Ne upoređujem se sa njima u smislu kakve su osobe. Svi smo mi različiti, jedinstveni na svoj način i moram da poštujem obojicu i šta oni predstavljaju. Ko su i, prvenstveno, šta su postigli u životu. Mnogo znače ovom sportu. Takođe, mnogo su duže profesionalci od mene, veliki su šampioni i zbog vremena koje su proveli na turu, imaju mnogo navijača širom sveta koji im pružaju podršku. Drago mi je što se takmičim sa njima, to je sve. Pokušavam da usmerim pažnju na ono što ja predstavljam i šta donosim životu i sportu. Mislim da je svako od nas doprineo nečim drugačijim.



Sada je nebo granica, prvi veliki su Vimbldon i Olimpijske igre, ali Novak ističe da je još rano pričati o tome.

- Ne bih da zvučim arogantno, ali stvarno mislim da je u životu sve ostvarivo. Osvajanje trofeja mi je donelo mnogo sreće i pokušavam da cenim ovakve trenutke. Kompletirao sezonski Gren slem ili ne, to i dalje stoji kao mogućnost. O tome trenutno ne razmišljam, pokušavam da uživam u iskustvu osvajanja trofeja koji nikada do sada nisam osvojio - istakao je Đoković.