Viktor Nemeš: Znam put do olimpijske medalje

Laskavu titulu ovom 24-godišnjem Senćaninu osiguralo je zlato osvojeno na Svetskom prvenstvu u Parizu, a samim tim i predodredilo da kod sumiranja rezultata bude najbolji u “Dnevnikovom” izboru, da ponese Spartakovo priznanje, kao i pokrajinskog sekreteraijata Vihor.

– “Dnevnikovo” priznanje mi je najdraže jer je stiglo prvo, pošto me do sada niko nije proglasio najboljim. Potom su stigla još neka, ali uvek ono prvo što se dogodi je posebno i najduže se pamti. Kada je Davor Štefanek nekoliko puta dobija ovu nagradu potajno sam je priželjkivao i dočekao je, verujem zasluženo. Nadam se da neće biti i poslednje, potrudiću se da moja dominacija potraje što duže, i posle Tokija – malo u šalu, malo u zbilji rekao je Viktor Nemeš.

Put do vrhunskih rezultata nije bio lak?

– Dve sedmice pre SP imao sam upalu uha i pet dana nisam trenirao. Potom, na pripremama mi je napukla glava, a u finalu mi je rana ponovo prokrvarila. Zahvaljujući mentalnoj snazi stigao sam do cilja.

Na redu je evropsko zlato

Šta je vaš cilj u narednom periodu?

– Medalja na Olimpijskim igrama u Tokiju. Do tada imam tri evropska i dva svetska prvenstva. Prvo želim zlato na šampionatu Evrope u Rusiji, dva puta sam bio drugi i sada je red da budem prvi. Takođe, želim da odbranim titulu najboljeg na svetu krajem oktobra u Budimpešti, a pre toga na Mediteranskim igrama u Španiji da budem na vrhu. Sada gde god da se pojavim na takmičenju važiću za kandidata za medalju. To je u nastupajućoj godini, a onda ću se potpuno usmeriti na kvalifikacije za Olimpijadu 2020, gde očekujem  da osvojim medalju. Tada ću imati 27 godina, to su najbolje godine za rvača, a čini mise da još sada znam put do olimpijskog odličja – ne manjaka optimizam sjajnom sportisti.

Priča počinje još od EP kada ste izgubili meč već u prvom kolu?

– To me je baš bolelo, ali i žestoko podstaklo da radim još više i predanije. Menjao sam i način ishrane, lišio sam se slatkiša i gaziranog pića. Na SP sam dao maksimum, pogotovo jer su mi se na putu našla dva dužnika - u prvom kolu Iranac Said Moradi Abdvali, koji me je porazio u repesažu na OI u Riju, a kasnije stigao do bronze, kao i Jermen Čalajan od koga sam izgubio na EP. Protiv njih dvojice sam imao poseban motiv i bio sam izuzetno psihički jak. U finalu nisam imao šta da izgubim. Kada sam tog dana ustao imao sam osećaj da svakog na svetu mogu da pobedim, što se posle potvrdilo,sjajno sam rvao ceo dan. Tek uveče sam osetio umor, ali nisam imao vremena da slavim, pošto sam sutradan išao da bodrim brata Matea.

Kakav je bio osećaj na pobedničkom postolju u Parizu?

– To je nešto posebno. Posle svakog meča sam se osećao odlično i bio sam miran i maksimalno fokusiran. Uopšte nisam bio svestan veličine uspeha. Tek sada kada se dele priznanja shvatam šta sam uradio, a tek za koju godinu...

Na “Dnevnikovoj” večnoj listi nastavili ste nisku rvačkih uspeha?

– Većina nas u reprezentaciji smo iz Vojvodine. Naš sport je najtrofejniji, a naš Savez ima tri aktuelna šampiona - na OI, SP i EP. Nadam se da ćemo nastaviti tu nisku i da ću se i sledeće godine naći na “Dnevnkovom” pobedničkom postolju. Ako to ne budem ja, neka bude bar rvač, neću imati ništa protiv.  

Lepo mi je u Zrenjaninu

Da li ostajete u Proleteru?

– Očekujem da u januaru produžim ugovor, jer mi je u Zrenjaninu lepo. Pet puta smo bili ekipni prvaci, a ove sezone nam je titulu preuzeo Spartak. Otišlo nam je mnogo rvača, imamo mladu i talentovanu ekipu. Očekujem ekipnu i nekoliko pojedinačnih titula.

Rvanjem ste počeli da se bavite u rodnoj Senti sa bratom Matom, takođe reprezentativcem?

– Počeli smo kod trenira Lasla Zerge i Mikloša Molnara. Bio sam višestruki prvak države. Od 2013. godine preselio sam se u Proleter, s kojim sam osvojio pet uzastopnih ekipnih titula, a godinu dana kasnije postao standardan član državnog tima.

Imate li poruku za naše čitaoce ?

– Da im 2018. godina bude bolja od prethodne – poručio je Viktor Nemeš.

Jovo Galić