Nina Kolundžija: Prekinula porodiljsko zbog Mundijala

Ambiciozna i uporna, ova mlada dama istrajala je u svojoj nameri da postane sportska novinarka, kojih kada je počela da se bavi ovom profesijom nije bilo mnogo. Diplomirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a oprobala se i kao edukatorka, budući da je svoje znanje o televiziji prenosila beogradskim i novosadskim studentima kroz radioničarski rad. Do danas je zahvaljujući znanju koje je usvojila radeći sa najboljima prošla sve u svom poslu - radila je kao novinarka na veb sajtu, izveštavala sa najvažnijih sportskih takmičenja u Srbiji i inostranstvu, intervjuisala domaće i svetske sportiste, pripremala ali i uređivala sportske vesti. Da li zbog talenta ili zbog šarma kojim mangupski kupuje sve oko sebe, Nina je postala prepoznatljivo televizijsko lice kojem ljubitelji sporta veruju, a kolege se dive.

Iako je pre sedam meseci zbog najlepše životne uloge u kojoj se našla, mikrofon na kratko prepustila kolegama, porodiljsko bolovanje je prekinula na mesec dana zbog Mundijala i pripreme vesti i emisije „Direktno iz Rusije“ koji se emituju na „O2“i televiziji „Prva“. Kako otkriva za „Dnevnikov“ TV magazin, odsustvo joj je prijalo, ali joj je televizija ipak nedostajala.

 „Imala sam osećaj da sam bila odsutna samo sedam dana, a ne sedam meseci. Kažu mi svi da sam se tako dobro i snašla kao da je odsustvo bilo kratko. Kada sam odlazila ja sam bila ubeđena da će mi mnogo više nedostajati posao i prvih nekoliko dana sam sve vreme mislila da sam na nekom odmoru. Vremenom sam se navikla da ne radim i, iskreno, prijalo mi je dok se nisam porodila, a onda posle više nisam ni imala vremena da razmišljam o poslu, jer sam imala sasvim drugi i mnogo važniji posao kod kuće“, rekla je novinarka, voditeljka i urednica Nina Kolundžija na početku intervjua za naš list.

Da li vam je bilo teret ili prednost u odnosu na kolege to što ste prva dama koja je postala urednica i prezenterka sportskih vesti?

„Bila mi je i prednost, ali iskreno i izazov da vidim da li ću moći u tom muškom svetu da se snađem, jer je to do tada bila velika muška redakcija. Dolazile su i ranije devojke, ali više na praksu i isključivo su radile za sajt, ali na televiziji ne. To je, kada je reč o „B92“, bila muška teritorija. Srećom, imala sam dobre učitelje jer su u tom trenutku na „B92“ radili najbolji sportski novinari u zemlji i od njih sam dosta naučila.“

Da li ste time želeli da se bavite oduvek ili ste u svet sportskog novinarstva stigli slučajno?

„Htela sam baš ovo. Ko god me bar malo zna nikome nije iznenađenje što sam baš u sportskom novinarstvu. Kada sam odslušala poslednju godinu na fakultetu jedan moj kolega je već radio na „B92“ - prvo na sajtu, a onda na radiju. Njega sam pitala kako mogu da se zaposlim i da li mogu prvo na praksu pa onda da radim. On je pitao kolege, a oni su mi dali šansu da dođem prvo na praksu. Malo po malo, njima se svidelo kako radim. Bila sam kao neki sunđer koji upija sve što su mi govorili i čemu su me učili. Na kraju sam i ostala, evo sad već ukupno 11 godina.“

Da li se polako približavamo svetu kada je u pitanju položaj i broj sportskih novinarki?

„Da. Kada sam bila na fakultetu sećam se da nam je prvi novinarski zadatak bio da uradimo intervju sa kolegom i ja sam htela da to bude sportski novinar, odnosno novinarka. Znam da sam u tom trenutku jedva izabrala nekog, jer ih je bilo veoma malo. Mogao si na prste jedne ruke da ih prebrojiš, pogotovo one koje su radile na televiziji, i to uglavnom na RTS-u. Međutim, situacija se menja i to nisu više samo lepe devojke i  voditeljke kojima neko ispiše te reči pa ih one pročitaju. Danas su to stvarno devojke koje prate i vole sport, koje izveštavaju, što u pisanim, što u elektronskim medijima.“  

Ali još uvek nema sportskih komentatorki, a kako sam čuo, vaša neostvarena želja je da se oprobate kao komentatorka. Šta vas u tome sprečava?

„Nema ih kod nas, ali ih ima npr. u Nemačkoj. Pa negde me možda sprečavaju okolnosti, a negde možda još uvek nedostatak hrabrosti bar kada je reč o tom polju. Uvek govorim sebi: „Ajde još ovo da sačekam“, ili „Još malo, još malo“. Mislim da će se desiti kao što sam počela da čitam i vodim vesti na televiziji, kada za to nije bilo posebne pripreme jer su okolnosti bile takve. Isto tako će se desiti i sa komentarisanjem - iznenada. Mislim da tada neću imati izbora.“

Da li ste posle svih ovih godina poželeli da se oprobate u nekoj drugoj vrsti novinarstva?

„Ne, nikada! Pogotovo sad kada vidim kolege iz informative jer smo sad u open spejs radakciji i svi smo zajedno. Mislim da više oni meni zavide što sam u sportskom novinarstvu, nego ja njima što su u političkom. Sportsko novinarstvo je mnogo lep posao. Upoznaš ljude, proputuješ... Stvarno se ne bih menjala sa njima, a drugo, manji je pritisak. U sportskom novinarstvu nema telefonskih poziva, šta se sme a šta ne sme, nema neke cenzure jer nema razloga za to. Jedino možeš da cenzurišeš samog sebe, a to je bezveze.“

Poznato je da je novinarka Brankica Stanković koja je radila istraživačke priloge o huliganima u sportu dobijala pretnje smrću. Da li je možda u tom kontekstu bilo nekih pretnji ili poziva koji su bili upućeni vama?

„Ne. Ja sam u tom periodu mnogo više izveštavala sa terena nego što sam bila u studiju. Nikada ni ja niti bilo ko iz moje redakcije nismo imali problem, baš nikakav.“

Izveštavajući sa terena radili ste ekskluzivne intervjue sa poznatim svetskim sportistima. Kako izgleda kada juriš Federera ili Murinja?

„Obično se šalju zahtevi pi-ar timu za intervjue. Za Federera je danima trajala borba i ubeđivanje za intervju, jer obično prvih nekoliko dana turnira sve do finala prava imaju isključivo mediji iz njegove ili s teritorije zemlje na kojoj se turnir održava, a ovi ostali nemaju šanse, još smo mi mala zemlja. Kada je došlo do finala ja sam bila toliko uporna da više nisu imali kud pa su mi rekli da sačekam i da ću imati intervju ako on osvoji turnir. Počelo je tako što je on izgubio prvi set i ja sam već počela da paničim, međutim uspeo je da preokrene i na kraju sam stigla do intervjua. Za Murinja je to na početku delovalo kao nemoguća misija jer nisam znala kako da stignem do njega i ko će da me poveže s njim. Znala sam da će svi na svetu hteti intervju s njim. Međutim uz pomoć koleginica iz informative sam uspela. Nekako smo se sve tri koje smo radile na tom slučaju našle u pravo vreme s pravim ljudima koji su nam pomogli. Na kraju sam preko Peđe Mijatovića uspela da dođem do njega.“

Uspešno prognozira utakmice

Klinci vas često zaustavljaju da im prognozirate utakmice i kažete koji tiket da uplate. Znate li da li ste nekome donela sreću?

„Da to mi se dešavalo (smeh). Često su me komšije u starom kraju pitale da im progngoziram utakmice. Ne znam da li sam nekome donela sreću, ali se sećam da me je komšija 2010. pred zgradom zaustavio i pitao ko će pobediti na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi, a ja sam k'o iz topa rekla da će to biti Španija. Posle dva meseca me je zaustavio da mi kaže da sam pogodila iako nije uplatio.“ 

A da li postoji neko u srpskom sportu koga uprkos vašoj borbi i želji niste uspeli da intervjuišete, a voleli biste?

„Imali smo višegodišnju „borbu“ da dovedemo Tomislava Karadžića. Postojala je mogućnost da od njega uzmemo izjave, ali da dođe i gostuje u nekoj emisiji nije bilo šanse. Tanja Aleksić i ja smo pokušavale da ga dovedemo u „Kažiprst“, koji bi ona vodila i to je trajalo i trajalo. Zvali smo ga jednom mesečno. Nekoliko puta je pristajao, a onda u poslednjim trenucima odustajao. Nikada na kraju nije došao u „Kažiprst“. Što se tiče nekih sportistskih zvezda do njih može da se stigne na lakši ili teži način, ali može. Nije toliki problem. Mnogo je teže doći nekad do sportskih funkcionera pogotovo ako su škakljive teme. Na primer, danas da dovede Kokeza pretpostavljam da ne može niko. On je neko ko ne voli baš nešto mnogo da govori za medije iako se nalazi na javnoj funkciji.“

Kako se borite s emocijama kada igra Srbija, a treba da ostanete objektivni?

„Najteže mi pada kada igra košarkaška reprezentacija jer sam za nju baš emotivna vezana još od klinačkih dana i nju sam prvo počela da pratim. Tu mi najteže padaju porazi, a najemotivnije doživljavam pobede. Uvek šetam po ivici kada igraju košarkaši i borim se s tim da budem objektivna, a da me ne ponesu osećanja. Mislim da sam do sada uspevala da budem koliko-toliko objektivna. Kad igra reprezentacija niko vam ni ne zameri kad pređete tu liniju jer računaju da su to naši i da svi navijamo za njih. Malo je to teže kad je klupski sport u pitanju pogotovo ovde kod nas jer postoje  Zvezda i Partizan i tu su nekad strasti uzavrele. Zameraju vam čak i ako budete objektivni.“

Jednom prilikom ste ipak bili na korak da izgubite novinarsku akreditaciju zbog navijanja. Šta se zapravo desilo?

„To se desilo jer na novinarskim mestima nema skakanja, dreke, navijanja i žustrog komentarisanja, a igrale su se utakmice koje je užasno teško izdržati, kada je npr. Srbija igrala protiv Francuske, vodila dvocifrenom razlikom i onda je došlo do toga da je jedan koš rešio utakmicu. Teško je da tada budeš miran. Srećom bili smo u Španiji, a oni su slični nama pa sam uspešno zadržala akreditaciju (smeh).“

Rekli ste da ste tokom prvog uključenja uživo puno pričali. Da li se nekada desilo da blokirate i ne možete da progovorite kada se kamere uključe?

„E to mi se nikada nije desilo. Mene trema drmne tako da ne može niko da me zaustavi i užasno brzo u tim trenucima pričam. Umesto da se usporavam ja valjda sve na svetu što želim da kažem ispričam u tom trenutku (smeh). Uvek sam imala strah od te blokade i da ću se zaustaviti i neću znati šta da kažem. Srećom, toga do sada nije bilo. Desilo mi se da sam zaboravila da kažem to što sam htela, ali srećom to nikada nije bilo nešto preterano bitno i gledalac ne zna da sam ja zaboravila nešto da ispričam, to znam samo ja. Taj prvi put sam mislila da ću blokirati, međutim ja sam čak i preterala. Sećam se da kada sam završila lajv i pitala urednicu da li je sve bilo OK, ona mi je rekla da sam bila kao Ljubica Gojgić. Prvo nisam shvatila poentu, to mi je bio kompliment jer svi znamo Ljubicu. Tek kasnije su mi objasnili da je ranije Ljubicin intervju išao pre sportskog bloka, a da je ona uvek toliko duže trajala nego što je planirano da je uvek nešto iz sporta letelo napolje iz vesti.“

Vladimir Bijelić