Bukovčanin Duško Momić bori se s brdima i problemima: Ljubav prema trčanju jača je od svega

Od ostalog mladog sveta razlikuje se samo po tome što je planinsko trčanje za njega istinski izazov i priznaje da je zaljubljen u planinske staze i bogaze. Donedavno je, kako sam kaže, bio samo lokalni trkač, a odnedavno je postao učesnik nekoliko velikih međunarodnih manifestacija. I ne samo učesnik, nego i - pobednik! A to je, priznaćete, velika razlika. Ima Duško svoj Klub za planinsko trčanje „Uspon“, ali nikako da ga poptuno aktivira, u čemu uporno nastoji, zajedno s rođenim bratom Sašom.

- Stalno razmišljamo o tome kako da plasiramo postignute rezultate, ali to niko i dalje ne vidi – počeo je priču Momić. - Valjda sam oduvek u duši brdsko-planinski trkač, a volim i samo planinarenje. Uvek sam želeo da imam fizičku kondiciju i trčao sam po Fruškoj gori, a sada su stigli i dobri rezultati.

Nedavno je ovaj Bukovčanin bio prvi u Bugarskoj, pošto je stazu od 81 km pretrčao u rekordnom roku. Taj maraton boduje se za najveću svetsku trku na Mon Blanu i on se kvalifikovao za jednu od staza, ali nema novca za pripreme i učešće, za šta mu je potrebno oko 1.200 evra.

Nezgodni susreti

Imao je Duško i dosta nezgoda prilikom trčanja i treninga, o čemu kaže:

- Imao sam susrete s divljim zverima i zmijama, koje samo fotografišem, pošto nije reč o otrovnicama - objasnio je Duško Momić. - Ipak, najupečatljiviji susret bio mi je sa čoporom jazavaca, nekako sam protrčao pored njih i oni su samo pogledali zamnom. Bilo je i susreta s divljim svinjama i imao sam mnogo sreće jednom prilikom. Naime, protrčao sam na samo sedam–osam metara pored prasića i dobro je što me krmača tada nije videla, jer bi u tom slučaju moglo da bude baš nezgodno. Ipak, uz sebe nikada ne nosim oružje.

- I sada vi mene pitate zašto se onda toliko trudim? Zato što, kadgod pogledam u neko brdo, poželim da ga što pre savladam. Valjda je to neki izazov skriven u mom biću... Cilj mi je da ljudi prihvate ono što imaju oko sebe, što im priroda pruža, a mi imamo Frušku goru, koja je neiskorišćena – dodao je.

Učestvovao je ovaj vižljasti momak na trkama na Šar planini, Rtnju, Suvoj planini, Staroj planini i čini se da prilično žali što i on ne živi u takvim predelima.

- Sve je to daleko od mene, ali idem na trke i nekako, iako dosta teško, uspevam da se snađem za novac. Ljubav prema planinskom trčanju jača je od svega. Uvek bude stotinak trkača u konkurenciji... E, odmah da se i pohvalim: prvu pobedu ostvario sam na Staroj planini, na ultramaratonu (staza dugačka 122 kilometra). Start je bio u ponoć i, među mnogo poznatijim trkačima, osvojio sam prvo mesto. Naravno, bilo je i nezgodnih padova po mraku, ali nikada se ne predajem. Kada sam imao 24 godine, čak tri puta sam trčao po 100 kilometara.

Bude i te kakvih kriza i to ne krije Duško, ali pomogne sebi tako što popije malo vode i izotonika. A onda je otkrio i jednu tajnu i to kako dobija energiju:

- Jedem slaninu i to onu pravu, a ne ovu „adidas“, i dugo sam posle toga sit. Mnogi mi govore da to ne valja, ali ne odustajem. Za sada imam devet medalja i uspevam da spojim i duge i kratke staze.

Naš sagovornik svakodnevno trči stazama Fruške gore i pokušava da uvek napravi trening s bratom Sašom, koji odgovara određenoj trci. Međutim, podrška je slaba, gotovo nikakva.

- Trebalo mi je mnogo vremena da u svom Bukovcu čujem rečenicu: „Ej, pa nismo znali da se time baviš“. Uvek, međutim, pobedi upornost. Verujte da samo želim da ljudi vide ono što ja vidim – rekao je na kraju priče Duško Momić.

Miša Pavlović