Olimpijada u Tokiju: Bal pod maskama bez aplauza

Na putu do pobedničkog postolja moraće, takođe, da se naviknu na eho sa praznih stadiona i dvorana, što će dodatno pokvariti osećaj da su na najvećem sportskom događaju na svetu, Olimpijskim igrama. Kada su prošle godine prvi put u istoriji Igre u Tokiju odložene za 12 meseci, svima je laknulo što ipak neće biti otkazane, što bi bio četvrti put do sada (1916, 1940. i 1944. godine) pa se većina sportista tešila izjavama da je bolje da se organizuju makar i bez gledalaca i uz razna ograničenja. Nešto više od dve sedmice pre početka smotre u Japanu odlučeno je da će se 32. Olimpijske igre održati bez publike, iako je pre toga na snazi bila zabrana samo stranim navijačima. Odustalo se i od mogućnosti da oko 10 hiljada Japanaca dobije dozvolu da prisustvuje takmičenjima. Postepeno se ušetalo u stvarnost koja je ipak za nijansu bila ona koju su svi manje očekivali i pomišljali da će se ikada desiti. Realnije je bilo da se Igre otkažu, jer je to i ranije bio slučaj. Ovako, olimpijska smotra proteći će u sablasnoj tišini, bez čuvene atmosfere iz Olimpijskog sela, koja zarazno zahvati, naravno, ceo grad, pa i zemlju domaćina.

Upravo je reč „zarazno“ ona koja će se i najviše čuti u periodu od 23. jula do 8. avgusta jer će koronavirus očigledno diktirati dešavanja u Tokiju. Problemi su već počeli po dolasku prvih sportista u Japan, a njih, kao i sve novinare i članove delegacija čekaju rigorozne mere u cilju sprečavanja kovida–19. Mnogi sportisti su već zbog toga i otkazali učešće, a ono što je svima nepoznanica jeste kako će, na kraju krajeva, sve izgledati u Zemlji izlazećeg sunca, kako iz ugla učesnika, tako i u očima ljubitelja sporta koji će sve posmatrati iz svojih domova. Osvrćući se na prve Olimpijske igre u Tokiju 1964. godine postoji jedan paradoks. Tada su prvi put bile uživo prenošene preko satelita širom sveta i ljudi su mogli ispred malih ekrana da uživaju u nečemu što do tada nisu imali prilike, a sada će jedino tako i moći da prate sportska dešavanja.

Uprkos brojnim protestima građana i medicinskih radnika Japana, koji su bili protiv održavanja Igara, prema procenama to je 80 posto stanovništa, zbog i dalje aktuelne pandemije, događaj će se ipak realizovati. U planu je dolazak oko 18 hiljada sportista i tehničkih lica koji će prvi put učestvovati na Olimpijskim igrama čiji je grad domaćin proglasio vanredno stanje, koje će trajati najverovatnije i do kraja Paraolimpijskih igara (25. avgust – 9. septembar).

Ono što sportiste očekuje jeste svakodnevno testiranje i po dva puta. To moraju da obave, kao i sva tehnička lica (sudije, delegati, članovi nacionalnih olimpijskih komiteta) i novinari i 96, pa 72 sata pre polaska u Japan. Po dolasku na aerodrom u Tokio, prelaze detaljne preglede na osam punktova i sledi još jedno testiranje. Uz negativan rezultat nastavljaju do svog boravišta, a ako se ispostavi da je pozitivan, prate se predviđena pravila u vezi sa karantinom i izolacijom pojedinca i cele ekipe. Preko dve aplikacije prati se njihovo kretanje u Japanu i svi kontakti. Za 14 dana ograničenog karantina može da se ide samo unapred utvrđenim trasama, od smeštaja do sportskih dvorana i stadiona, a maska se nosi sve vreme i na otvorenom i u zatvorenom prostoru. Vakcinacija nije obavezan uslov za učešće na Igrama i dolazak u Japan, ali organizatori očekuju da bar 80 posto učesnika bude vakcinisano.

Izostaće svakako pravi olimpijski duh jer se već na početku odustaje od tradicionalnih protokola koji su činili ovo takmičenje posebnim. Prvi učesnici stigli su u Olimpijsko selo, u kojem nema ceremonije dobrodošlice za svaku naciju. Ulazak je strogo regulisan i samo osoblje koje ima dozvolu može da bude unutra. Logično, zabranjeno je druženje u selu, sportistima, ni novinarima, nije dozvoljeno da u slobodno vreme obilaze turističke atrakcije, kao ni da idu u restorane, u kojima je zabranjeno služenje alkohola i radno vreme im je skraćeno do 20 časova. Moraju da dođu u Japan bar pet dana pre takmičenja u svojim disciplinama i da napuste zemlju dva dana po završetku učešća. Japancima je zatraženo da se ne okupljaju na ulicama tokom maratonskih i trka u brzom hodanju, kao i biciklističkim i triatlon nadmetanjima.

Niko za sada ne može ni da predvidi kako će izgledati tri sedmice takmičenja u Tokiju, koliko će problema i pehova biti, koliko možda nepravednih situacija, ali i ustupaka u poštovanju pravila i protokola. Cela situacije je već veliki ekonomski udarac za Japan. Samo nedolazak stranih navijača koštao je ovu zemlju više nego bilo šta drugo. Na organizaciju Igara zvanično je potrošeno više od 15 milijardi dolara (smatra se i dosta više) a poenta je da se većina vrati u kase preko marketinga, turizma i novih radnih mesta. Ovog puta ništa od toga neće biti moguće, bar ne u meri u kojoj se očekivalo. Jedino Međunarodni olimpijski komitet može da otkaže događaj, a to mu nije u planu (njemu pripada 70 posto zarade od televizijskih prava i 17 od sponzora). Ukoliko bi Japan prekršio ugovor i otkazao, svi troškovi pala bi na njihova pleća.

Prošli put u Japanu – pet medalja

Na prethodnim Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. godine, tada Jugoslavija, osvojila je pet medalja – dve zlatne, jednu srebrnu i dve bronzane. Prvak je postao rvač grčko–rimskim stilom Branislav Simić u kategoriji do 87 kilograma, gimnastičar Miroslav Cerar okitio se zlatom i bronzom, vicešampionska titula pripala je vaterpolistima, koji su u finalu izgubili od Mađara, a bronza još jednom rvaču, Branku Martinoviću (do 63 kg).

Kristina Bugarski