Timski duh najzaslužniji za istorijski uspeh odbojkaša Voše

Upisali su se Novosađani zlatnim slovima u sportske istorijske uybenike, ali i načinili najveći uspeh ovdašnje klupske odbojke. Sigurno najbolji klub u državi i regionu tada je “preskočio dugu”, sve to došlo je kao produkt dobrog planiranja, kvalitetne selekcije i rada u crveno-belom kolektivu, a retke su prilike da se ovaj uspeh ne pomene u Novom Sadu i odbojkaškoj Srbiji.

U to vreme novosadski klub nalazio se u “sušnom” periodu kada su titule u pitanju, ali od osvajanja Čeleny kupa, sve je krenulo nabolje i vratilo Vošu na puteve stare slave. Možda trofeji tada nisu bili najvažniji, klub je bio u finansijskom škripcu, ali kao da je jedan veliki uspeh bio dovoljan da se sve preokrene i da Vojvodina još jednom pokaže veličinu. Čini se da i danas možemo da čujemo tadašnjeg i sadašnjeg generalnog direktora Nikolu Salatića kako u šali kaže: “Ovi naši klinci prolaze krug za krugom, samo me bacaju u trošak”. Ubrzo je šala postala stvarnost i, korak po korak, ispisana je nova istorija crveno-belog giganta. Uprkos problemima koji su tada, ali i nekoliko godina pre toga, bili evidentni, selekcija je bila sve i još jednom je novosadska lepotica pokazala da se sa sopstvenim snagama može uspeti i u Evropi.

Sastav Vojvodine NS seme u sezoni kada je ona stigla do najvećeg uspeha u klupskoj odbojci naše zemlje, činili su: Stevan Simić, Lazar Kolarić, Čedomir Stanković, Borislav Petrović, Miloš Nadaždin, Milan Katić, Igor Jovanović, Nikola Peković, Veljko Petković, Dražen Luburić, Mihajlo Stanković i Miodrag Milutinov. Prvi trener je bio Strahinja Kozić, a pomoćnik Nedžad Osmankač.

Novosađani su te sezone počeli evropsku priču u Kupu CEV, već u prvom kolu naišli su na veliki Trentino (kasnijeg osvajača ovog takmičenja) i u dva meča osvojili set, ali daleko od toga da nisu imali šanse. Tada je Trentino bio, kao što je i sada, jedan od najvećih klubova na svetu sa Kazijskim, Lancom, Soleom, Birarelijem i Kolačijem, Đaneli i Neli su tek počinjali karijere, a s klupe je sjajni tim predvodio Radostin Stojčev, koji je bio oduševljen ekipom trenera Strahinje Kozića i predvideo joj velike domete.

Posle ispadanja, Voša je morala da se zadovolji nastavkom takmičenja u Čeleny kupu. Korak po korak išli su crveno-beli, želeći da ostanu što duže u Evropi, bez određenog cilja. U četvrtfinalu su s za rivala imali turski Galatasaraj, veoma kvalitetnu ekipu, a poraz u Istanbulu (1:3), iako tesan, zahtevao je pobedu u revanšu i eventualni prolaz kroz zlatni set. Utakmica u maloj sali Spensa ostaće dugo upamćena kao jedna od najboljih odigranih pod svodovima ove sportske građevine, a sjajno izdanje Novosađana, koji su sve završili brzinski i u jednom dahu, donelo im je polufinale. Tamo je uz dosta muke preskočen odlični Stroitelj iz Minska, kada je u revanšu Veljko Petković, ušavši s klupe, odigrao maestralno. Konačno, u finalu je pred Vošom pala i Benfika.

Po odlasku iz Vojvodine, igrao je Milan Katić za Galatasaraj, sada je član poljskog Belhatova, a potpisao je i četvrtu godinu vernosti ovom klubu. Seća se velikog uspeha u crveno-belom dresu i ističe zahvalnost ljudima iz kluba.

- Iako je tada bilo problema, ljudi iz kluba su bili sjajni, uvek uz nas. Ne bih da ih pominjem, da nekoga ne izostavim, ali i oni su sebe utkali u veliki uspeh. Sećam se da smo pružili veliki otpor Trentinu, a kroz Čeleny kup išli korak po korak, bez preteranih ambicija, sve do polufinala. Svi s kojima smo tada igrali su bili favoriti u odnosu na nas: Galatasaraj, Stroitelj, Benfika. Međutim, bili smo jedinstveni, želeli smo da se na najlepši način oprostimo do Vojvodine. Igrali smo zaista dobro, posebno se sećam te utakmice s Turcima u Novom Sadu, kada smo delovali kao mašina, Spens je bio pun, nikada nećemo zaboraviti te momente. Kasnije, otišli smo kao poznati igrači i znam da su me mnogi u inostranstvu pitali za taj Čeleny kup, jer je to zaista bio naš veliki uspeh – rekao je Katić.

Srednji bloker Borislav Petrović završio je igračku karijeru. Pored Vojvodine, nastupao je za nekoliko inostranih klubova, ali ističe da je ta sezona za njega bila najbolja.

- Tu atmosferu u timu nikada neću zaboraviti, kao ni samu našu ekipu. Igrao sam u još nekoliko klubova, ali to nigde više nisam doživeo. Bili smo svi kao jedan, non-stop smo se družili, pa čak i Veljko Petković, koji je bio stariji od svih nas. Funkcionisali smo kao porodica, mislim da je to bilo najvažnije za uspeh koji smo napravili. Kada završiš karijeru, nekako sve ono iz igračkih dana padne u vodu, ali ovo se ne zaboravlja. I sada sam u kontaktu sa svima iz te ekipe, ostali smo veliki prijatelji, a često se setimo i gotovo pune velike sale Spensa u prvom meču finala i naravno susreta sa Galatom – rekao je Petrović.

Prvi meč s Portugalcima dobrano je napunio veliki Spens, a pobeda domaćina od 3:1 donala mu je dozu rasterećenja pred revanš, na koji su crveno-beli otišli rešeni da se pokažu u najboljem izdanju. Osvojili su prva dva seta, matematički završili posao, do kraja su ipak bili poraženi (2:3), iako je konačni rezultat bio nebitan. Vrh pobedničkog postolja, usred Lisabona, obojen je tada u crveno-belo, a ubrzo su naišli bolji dani novosadske Stare dame.

- Zar je već prošlo pet godina? – začudio se tadašnji šef struke Vojvodine Strahinja Kozić. – Veoma lepe uspomene me vežu za tu sezonu i za osvajanje trofeja, ali ostao je i žal za tom ekipom koja se rasula, a već smo sledeće sezone igrali Ligu šampiona. Mislim da je ta generacija mogla i puno više, uz možda jedno pojačanje, ali posle osvajanja Čeleny kupa se sve dosta brzo odigralo. Ekipa je bila sjajna i njoj pripadaju sve zasluge za uspeh. Išli smo korak po korak, želeli da što duže ostanemo u Evropi kako bismo skupili iskustvo, a kako smo rasli, tako su i apetiti postajali veći. S druge strane, kada smo osvojili taj pehar, nismo imali dovoljno vremena da se odmorimo za polufinale našeg pej-ofa u kojem smo poklekli, ali će to svakako ostati jedna od najuspešnijih godina kluba.

Čedomir Stanković je na kraju bio i najbolji bloker Čelendž kupa.

- Tada se pokazalo koliko je Voša dobro radila, ta ekipa stvarana je od kadetskog, preko juniorskog uzrasta, pa do seniora. Generacija je stasala, ali bez obzira na dobre igre, bili smo umereni u izjavama, a mislim da je revan meč sa Galatasarajem bio presudan. Tada smo ih dobili u Novom Sadu lagano 3:0, a onda i u zlatnom setu. Posle toga su i ostali rivali obraćali više pažnje na nas, ali već smo se zahuktali i nismo stali sve do vrha pobedničkog postolja – rekao je Stanković.

Libero Nikola Peković sada je standardni član reprezentacije Srbije, a jedan je od onih koji je ostao u Vojvodini i posle osvajanja evropskog klupskog takmičenja.

-Uz poštovanje svima, osvajanje Čeleny kupa je najveći uspeh u istoriji srpske klupske odbojke. Sećam se da je čuveni Radostin Stojčev, kada smo ispali od Trentina, imao samo reči hvale za nas, predvideo nam visoke domete i ispostavilo se da nije pogrešio. Mislim da smo sve naše strahove prevazišli kada smo izbacili Galatasaraj, sećam se i njihovog tadašnjeg sportskog direktora koji nije mogao da veruje da su izgubili i prokockali prednost iz prvog meča. Tumarao je po maloj sali Spensa posle utakmice, ali je to nama bilo zagrevanje. Polufinale s ekipom iz Minska je bilo teško, bili su jaki, ali smo ih dobili u gostima, a onda i kod kuće, posle preokreta koji je tada uneo Petković. Finale i sjajna atmosfera s tribina zauvek će mi ostati u pamćenju, kao i sudije iz drugog meča, ali kada smo poveli 2:0 u Lisabonu, sve je bilo gotovo. Taj uspeh nas povezuje i uvek ćemo se rado sećati te sezone – istakao je Peković.

Po osvajanju Čeleny kupa, Dražen Luburić je bio jedan od igrača koji su otišli u inostranstvo, a kasnije dobre partije kvalifikovale su ga i za nacionalni tim Srbije. Ipak, nije zaboravio klub iz kog se otisnuo u svet.

-Ta godina je bila sjajna za sve, generacijski je bila povezana većina od nas, a upravo je iz te dobre atmosfere proizišao uspeh. To je bila izlazna godina za većinu nas i zato mi je drago što smo napravili veliki rezultat i na neki način se odužili klubu za sve ono što je uložio u nas. Do tada je bilo dosta problema, ali posle toga se sve rešilo i mislim da smo i mi negde zaslužni za uspehe koje klub ima u minulim sezonama. Naravno, i za igrače je to bila velika stvar, tada smo praktično iskočili u prvi plan, osvajanje Čeleny kupa pomoglo nam je u karijerama i zato tu sezonu nikada nećemo zaboraviti – istakao je Luburić.

Mihajlo Stanković je posle Voše igrao u Turskoj i Francuskoj, a zajedno s Luburićem i Katićem je tada činio sjajni trio krajnjih napadača crveno-belih.

- Ko bi rekao da je već prošlo pet godina. Skoro sam gledao deo utakmice s Benfikom i svega se setio, vidim koliko sam tada bio mlad, a kao da je sve to juče bilo – kroz smeh se prisetio popularni Caki. – Bila je to sjajna generacija, atmosfera je bila vrhunska i to će zauvek ostati jedan od najlepših trenutaka u karijeri svakog od nas. Sećam se da sam do tada na odbojku gledao onako, više amaterski, ali posle osvajanja Čeleny kupa, počeo sam da razmišljam i o odlasku u inostranstvo i karijeri. Svi smo otišli iz Voše kao afirmisani igrači, baš zahvaljujući tom uspehu.

Dizač Igor Jovanović je otišao u Italiju, prošle sezone nastupao za rumunsku Krajovu, ali period iz crveno-belog dresa ostao mu je urezan u sećanje.

- Brzo je prošlo vreme, a kao da sam juče bio u Novom Sadu. Vežu me lepe uspomene za taj period, Vojvodina mi je mnogo pomogla i biću joj večno zahvalan za sve. To je bila neverovatno homogena ekipa, disali smo kao jedan i mislim da je to imalo veliki udeo na putu do uspeha. Gde god da sam kasnije igrao, mnogi su me pitali za osvajanje Čeleny kupa i zato se uvek rado setim te sezone, uz sigurnost da ću je zauvek pamtiti – rekao je Jovanović.

Marko Ristić