Košarkaš iz Futoga Aleksandar Zečević dosanjao američki san

Stasiti Futožanin, visok 207 santimetara, tek što je završio Srednju građevinsku školu u Novom Sadu, otisnuo se preko “bare” i dosanjao američki san. Iako je u njegovu priču da će otići u Ameriki malo ko verovao, on je, uz podršku roditelja, odlučio da akademsko zvanje i sportsko iskustvo stekne u zemlji koja je želja svakog košarkaša.

- Moja želja oduvek je bila da se oprobam u NBA ligi, iz koje je moj idol Majkl Džordan. Košarku su počeo da igram od šeste godine po lokalnim klubovima, gde sam najveću šansu dobio kod trenera Đura Majkića, da bi u poslednjoj srednjoškolskoj godini zaigrao za Tamiš iz Pančeva. Kao 18-godišnjaku američki san postao je java. Najpre sam upisao Skotland Prep školu u Pensilvaniji, gde sam odigrao odlično godinu dana, da bi zatim stigle ponude zvučnijih uiniverziteta. Isto toliko vremena sam studirao i igrao na Džunior koledžu Motlov stejt u Tenesiju (osvojio prsten) i Džunior koledžu San Yek u Hjustionu, a poslednje dve sezone bio sam član Florida Atlantik Univerziteta, gde sam igrao diviziju jedan - ispričao je petogodišnju američku priču Aleksandar Zečević.

Zečević je uspešno priveo studije u Americi.

- Sistem školovanja mi je jako prijao. Školu su prilagodili košarci. Izuzetno je to zahtevno, jer moraš da učiš i treniraš na profesionalnom nivou. Srećom, imao sam punu stipendiju pošto sam bio odličan učenik u Srbiji. Kada igraš i učiš dobro sve ti je rešeno. Svakom sportisti iz Srbije bih preporučio da ode u SAD, jer tamo će doći do izražaja talenat i potencijal. Postao sam Inženjer urbanizma, to je kod nas arhitekta.

Srpski igrači u Univerzitetskoj ligi su jako poštovani.

- Imao sam sreće da budem sa sjajnom grupom igrača i trenera, koji su vrednovali i poštovali Srbe kao jako talentovan i košarkaški uspešan narod. Bilo mi je lepo. Kada su se pojavili Jokić i Bogdanović sve više su me vrednovali.

Po okončanju školovanja odlučio je da se okuša i u Evropi, a prvo odredište mu je bila Slovačka.

- Tek poslednje godine u Americi sam dobio veliku minutažu da igram, pošto je na mojim pozicijama krilnog centra i centra bilo mnogo igrača iz Evrope. Želeo sam da se oprobam u Evropi, tu su mi realnije šanse da se pokažem posle Koleya, u takmičenjima kao što su Evroliga i Evrokup. Tako sam završio u najjačoj slovačkoj ligi u MBK Handlova. Bila je to za mene sjajna sezona, bio sam među najboljim igračima, da bi potom usledilo nekoliko ponuda. Odlučio sam se za ukrajinsku superligu i klub Harkovski sokolovi, gde je nekada igrao Raduljica. Putujem u petak, dolazim kao glavni igrač, tako da od mene mnogo očekuju. Dobro sam se spremio sa profesorom Stojanovićem u trenažnoj ekspertizi, pa se nadam da ću imati zapaženu ulogu u mom novom klubu.

Zečević i danas žali što nije upoznao Majkla DŽordana.

- Nažalost, nisam upoznao Majkla DŽordana, mog košarkaškog idola, iako sam bio blizu toga. DŽordan je veliki kockar i u hotelu na Bahamima igrao je pokerski turnir. Kada sam ga video da prolazi pored mene bio sam u neverici, nisam mogao da se pomerim i dok sam došao sebi on je otišao u salu gde nisam imao pristup. Žao mi je što se nisam slikao s njim, ali zato nas je “uhvatio” drugar tako da imam bar neku uspomenu.

Zečević je sve podredio košarci.

- Uvek se trudim da dam maksimum, da izvučem iz sebe poslednji atom snage, da odigram na najvišem nivou. Želja mi je da napredujem i da zaigram u Španiji. Kao mali maštao sam da obučem dres Barselone. Idem stepenicu po stepenicu.

Nada se da će njegov trud i rad neko viditi i iz nacionalnog tima.

- Maštam da zaigram za reprezentaciju, nadam se da to neće ostati moja neostvarena želja. Srce bih dao za reprezentaciju. Svaku akciju Srbije ispratim obučen u dresu nacionalnog tima. To mi je ritual svaki put. Svim bićem sam ih uživo bodrio u Beogradu u kvalifikacijama za Olimpijske igre. Teško mi je palo što nismo otišli u Tokio, čak sam i zaplakao. Čini mi se da smo olako propustili tu priliku, a u timu smo fantastične pojedince – kaže Zečević.

Jovo Galić

Foto: privatna arhiva