EKSKLUZIVNO Dr Dimitrije Čabarkapa NOVOSAĐANIN u vrhu svetske sportske nauke; STEČENO ZNANJE želim da prenesem u Srbiju

Da je Srbija zemlja u kojoj ima puno mladih ljudi koji poseduju vanredan dar za nauku, nije posebna nepoznanica, a “slučaj” dr Dimitrija Čabarkape (31) ilustrativan je primer takve tvrdnje. Usudićemo se da dodamo - i više od toga!

 Čabarkapa je oduvek bio izuzetan učenik, mladić koji je, u svemu čime se bavio, pokazivao neverovatnu istrajnost i želju da se dokaže.

- Pristalica sam tvrdnje da naporan rad uvek pobeđuje urođeni talenat - uz osmeh, objasnio je sagovornik “Dnevnika”, koji je nedavno boravio u rodnom Novom Sadu. - Trenutno sam zamenik direktora “Džejhok atletik performans leba”, jedne od pet najvećih laboratorija u SAD-u, koja se bavi sportskim performansama, a deluje je na Univerzitetu u Kanzasu.

 Zahvaljujući košarci, otišli ste u SAD, a tamo ste postali – vrhunski naučnik?

- Osnovne studije završio sam na “Džejms Medisonu” u Virdžiniji i tamo sam proveo pet godina. Završio sam za nešto više od tri godine osnovne studije iz kineziologije, a potom sam odradio i master iz nutricionistike. Sve to uspeo sam igrajući paralelno košarku u NCAA ligi, zahvaljujući kojoj sam i stigao u Ameriku.

I pored ponuda koje ste, dok ste živeli u Novom Sadu, imali za potpis profesionalnog košarkaškog ugovora, odlučili ste da odete u SAD?

- Američka koledž košarka je vrhunska na svetskom nivou i želeo sam da se baš u njoj oprobam. Dan po dolasku u SAD, u Ričmond, rečeno mi je da sutradan imam prvu utakmicu, ali se nje same ne sećam, zbog teškog puta iz Srbije. Znam samo da mi je sedam-osam trenera s vrhunskih univerziteta prišlo i nudilo da dođem u njihove koledže. I to ne makar kakve - reč je bila o vrhunskim sredinama za razvoj mladog igrača. Ostvario sam kontakt i s trenerom “Džejms Medisona” koji mi je to isto nudio i, kada sam video taj Univerzitet, zaljubio sam se u njega i rešio da tu ostanem.

 Fokus mi je na nauci o sportu, gde se primenjuje istraživanje nivoa stresa tokom treninga i takmičenja, fiziološki odgovori na to samog organizma i različite vrste performansi prilikom skokova, šuteva i ostalih segmenata. Kako to  može da se poveže s igračima ili igračicama na terenu.

Nije baš uobičajeno da mlad čovek, genetski i faktički predodređen za košarku, ne iskoristi mogućnost da napravi potencijalnu NBA i evroligašku karijeru, a vi ste upravo to učinili?

- Imao sam, činjenica je, dosta ponuda da profesionalno nastavim da se bavim košarkom, stizale su mi kako iz Evrope, tako i iz SAD-a, Ipak, nisam bio toliko talentovan kao moj brat od strica Žarko Čabarkapa, koji je ranije igrao i u NBA ligi, iako sam bio jedan od vodećih strelaca u mojoj univerzitetskoj ekipi. Pri tome, s ponosom mogu da kažem da smo igrali u Diviziji jedan i pripadali vrhu koledž košarke i našli se u top 64 tima, koji je igrao na NCAA šampionatu države, poznatom “Martovskom ludilu”. Tamo smo izgubili od Indijane, koju su predvodili Viktor Oladipo i Kodi Zeler. Ipak, moja želja uvek je bila da spojim nauku i sport, jer sam imao potrebu da sve ono što sam u knjigama pročitao, kao neki laboratorijski miš, primenim pre svega na sebi i vidim kako to može u praksi da se iskoristi. Pri tome mislim na način ishrane, periodizaciju treninga, eksplozivnost... I shvatio sam da to funkcioniše, ne samo kod mene, nego i kod drugih ljudi. Tada sam odlučio da se posvetim istraživanju i samoj nauci o sportu.

 Posle Univerziteta „Džejms Medison” sledeća destinacija je bio - čuveni Harvard?

- Prvi posao dobio sam na jednom od istraživačkih odeljenja medicinskog fakulteta Harvard, u Bostonu. Tu sam učio o tome na koji način mogu da se bavim samim istraživanjima, ali sam, godinu-godinu i po kasnije, shvatio da je to malo više klinički smer, a da ja želim da se vratim u praksu, odnosno u sam sport i da radim sa sportistima, trenerima i kondicionim stručnjacima. Dolazeći s jedne takve institucije na kojoj sam tada radio, ponovo sam imao dosta ponuda da nastavim s edukacijom i istraživačkom karijerom, a Univerzitet u Kanzasu ponudio mi je da budem asistent na fakultetu, pre- dajem i pohađam doktorske studije. Prihvatio sam, jer se zna da je Kanzas, pored Đuka, Severne Karoline i još nekih, Meka koledž košarke u SAD.

 U Novom Sadu ste košarku počeli da igrate dosta kasno?

- Otac me je, sećam se, negde u petom razredu odveo kod, nažalost, sada već pokojnog trenera Janka Lukovskog, jer je razmišljao na taj način da, poput brata Žarka, imam talenat za taj sport. Uvek sam bio visok (sada 208 cm, op. A. P.) i bilo mi je zanimljivo i primamljivo da se oprobam u igri pod obručima. Prva iskustva nisu bila baš lepa, jer, prilikom šuta, nisam dobacivao loptu ni do koša, ili table. I, barem tada, rekao sam ocu da to ne želim, već da hoću da naučim da - sviram harmoniku. Uz očevo, najblaže rečeno - čuđenje, na kraju sam završio i muzičku školu za taj instrument. Na završetku osmog razreda, pravo niodkuda, odlučio sam da želim ponovo da igram košarku. Uvek sam bio takav, jer ako za nešto “zapucam”, spreman sam da radim dan i noć. Pristalica sam teze da težak rad pobeđuje talenat. Tom maksimom vodim se tokom čitavog života, jer sam siguran da, ako neko radi i dovoljno želi nešto, može da uspe.

Vaša mladost, dakle, nije vam predstavljala nikakav hendikep na akademskom putu koji ste izabrali?

- Zaista sam rano počeo s akademskom karijerom, jer držim da sam dosta mlad za poziciju na kojoj se nalazim i za ono čime se bavim. Doktorirao sam na fiziologiji sporta s 28 godina, a škola mi je oduvek išla, pa sam i Srednju medicinsku školu u Novom Sadu završio za samo tri godine, pošto sam treću i četvrtu dao zajedno, u samo jednoj godini.  I osnovne studije okončao sam brže od uobičajenog, a i doktorat na Kanzasu, sa specijalnom dozvolom, uspeo sam da “ubrzam”. Bio sam jedan od najmlađih studenata na tom odelenju koji je doktorirao, a moja sestra Damjana, koja je igrala odbojku u Sinsinatiju i koja sada radi kod mene u laboratoriji, za koji mesec će da doktorira i obori taj moj rekord.

 Danas sarađujete s dosta košarkaških klubova u Evropi i SAD-u?

- Istina, ali tu nije reč samo o klubovima, nego i o akademskim institucijama. Moja želja je da doprinesem Srbiji, zemlji iz koje potičem, znanjem i time što ću preneti ono što sam naučio u SAD tokom proteklih, evo, već punih 13 godina.  Hoću da pomognem našim sportistima da opimizuju svoje učinke, ali se to odnosi i na trenere, jer su mi i oni ciljna grupa. Tu se javlja svojevrsna lančana reakcija: ako igrač ili igračica pružaju bolje partije, trener je srećan jer ima bolju percepciju igre, a tada je i klupski menadžment zadovoljniji.

 S kim sarađujete?

- Ima tu ekipa iz NBA i  ABA lige, Evrolige, kao i na drugim takmičarskim nivoima. Tu sam dosta radio na biomehanici šuta i onome šta u njoj može da se promeni, odnosno kako treneri mogu da iskoriste smernice i ono što podaci pokazuju, da unaprede igru, ali i same igrače. Tu postoje i brojne inovativne tehnologije, poput specijalizovanih kamera, koje analiziraju pokrete i koja biomehanička struktura stoji iza svega, kao i mnoge druge platforme.

 Za kraj, uspevate li, zbog obaveza, češće da dođete u rodni Novi Sad i Srbiju?

- Trenutno, mesec dana provodim u Srbiji, a mesec u SAD-u.  Dosta radim u našoj zemlji, gostujući sam predavač na Beogradskom univerzitetu i uverio sam se da prema onom što želim da donesem u naš sport ima i otpora. Kao nacija smo skloni tome, ali sam ubeđen da je ovo pravi put, jer Ameriknaci ne bi ni dolara u nešto uložili, ako to ne prate odgovarajući rezultati. Oni, naprotiv, u klubovima u NBA, NHL i ostalim profesionalnim ligama, imaju sportske naučnike koji se bave kompletnim performansama igrača. E, to želim da prenesem ovde, da unapredimo srpski sport i svakog pojedinca u njemu.

Aleksandar Predojević