Ivanović: Svi putevi vode u Rumenku

trener koji je punu afirmaciju doživeo u ČSK-u iz Čelareva, u kojem je proveo punih 11 godina. Od početka ove sezone on je šef stručnog štaba povratnika u Superligu Srbije, ekipe Napretka iz Kruševca i s njom se, posle 11. kola, nalazi na odličnom, petom mestu na tabeli.

- Fudbalom sam počeo da se bavim kao dečak, u lokalnom timu Jedinstvo iz Rumenke. Kažu da sam bio talentovan igrač, pa su me zbog toga tražili veći klubovi i igrao sam u novosadskoj Slaviji, gde sam čak bio i kapiten, kada je trener bio Zvonko Ivezić. Dobre igre na Salajci bile su mi preporuka da stignem u Vojvodinu, ali sam, na moju žalost, te 1989. godine bio na odsluženju vojnog roka, a crveno-beli su napravili šampionsku generaciju, pa sam bio ustupljen Kabelu. Igrao sam kasnije i u Sirigu, ŽSK-u iz Žablja i Sremcu iz Čerevića, a u međuvremenu sam se redovno vraćao u moje Jedinstvo i mom društvu u Rumenci. Bio sam i reprezentativac Vojvođanske lige, ali nisam u to vreme imao nikoga da me posavetuje i usmeri. Roditelji su bili prezauzeti na poslu, pa sam, kako-tako, sam birao svoj put – kaže Ivanović.

Sa dvadesetak godina Ivanović je počeo da radi s decom i primetio je da ga je to više okupiralo od izgradnje igračke karijere. Čvrsto ste koračali putem koji ste zacrtali, nastojeći da, pored mladih igrača, izgrađujete i sebe kao stručnjaka?

- U jednom periodu istovremeno sam vodio moje Jedinstvo i Metalac iz Futoga. Kada su Futožani igrali prijateljski susret sa ČSK-om, naš način igre se dopao legendarnom Ljubomiru Baki Miliću, koji me je pozvao u Čelarevo. Prihvatio sam ga i  2005. godine obreo se u klubu, a već godinu dana kasnije postao sam trener prvog tima u Prvoj ligi. Nakon toga dobio sam ulogu i tim-menadžera za sve klupske kategorije i punih 11 sezona proveo sam u ovom gradu. ČSK mi je mnogo dao i zahvalan sam ljudima iz kluba i grada i uvek sam se trudio da im na tom povernju uzvratim.

Dva puta uzastopno ste s ČSK-om osvajali Kup Vojvodine, bili prvak Srpske lige, a sve mlađe kategorije nastupale su u Kvalitetnoj ligi Srbije?

- Bilo mi je prelepo u Čelarevu. Stvarali smo igrače, a klub je živeo od sopstvenog kadra i kasnije prodaje najboljih pojedinaca. Jedan od najboljih primera je bio Srđan Plavšić, sadašnji igrač Crvene zvezde, koji je stasao u Čelarevu, pod mojim trenerskim nadzorom. Nisam verovao da ću napustiti ČSK, ali je onda stigla jaka i konkretna ponuda Marka Miškovića, predsednika Napretka.

Preuzimajući ekipu  iz Lazarevog grada, kojom logikom ste se rukovodili?

- Ako svoj dečački, fudbalski potencijal nisam umeo da iskoristim, mislio sam da će mi Napredak biti najbolji klub za napredak u trenerskoj profesiji. Sjajno sam prihvaćen od svih ljudi u gradu i trudim se, evo, da im na tu pažnju uzvratim radom i rezultatima. Žreb nam nije bio ni malo naklonjen, jer smo sezonu otvorili utakmicom s Crvenom zvezdom u Beogradu, pa nam je došao Partizan, gostovali smo u Lučanima, a onda igrali s Vojvodinom na svom terenu... Iako nismo imali pojačanja, ni jednom nismo bili poraženi i predstavljali smo prijatno iznenađenje. Nastojim da nam snažan kolektiv bude adut, da iz njega izvučemo kvalitet i jako mi je drago što sve bolje funkcionišemo.

Kakve su ambicije ekipe u povratničkoj sezoni?

- Kruševac je i dalje grad fudbala. Tim nema ekstra zvezde, ali već sada je jasno da pojedinci, poput Uroševića, Vukanovića i Gobeljića, mogu da naprave pristojne fudbalske karijere. Želja nam je da budemo među prvih osam ekipa i da se plasiramo u plej-of. Intimno, kako sada stvari stoje, ubeđen sam da ćemo se boriti s Radničkim iz Niša za četvrto mesto, što će biti i svojevrstan trenerski duel između mog dobrog prijatelja Mime Rastavca i mene.

Kako ocenjujete dosadašnji tok Superlige, odnosno koja su prijatna, a koja neprijatna iznenađenja?

- Više sam očekivalo od Čukaričkog, a neprijatno me je iznenadio i lošiji start Partizana. Najprijatnije iznenađenje je Vojvodina, klub koji je moj igrački neostvareni san i čiji bih trener, jednog dana, voleo da postanem. Ipak, sada razmišljam jedino o Napretku, ekipi koja takođe predstavlja lepo osveženje u srpskom fudbalu - istakao je Dragan Ivanović.

A. Predojević

Jutarnja kafa sa Čičom

Ni danas, kada je superligaški trener, Dragan Ivanović ne zaboravlja svoju Rumenku i prijatelje.

- Pri svakom mom dolasku iz Kruševca, prvo odlazim da se vidim sa ljudima iz FK Jedinstvo u mojoj Rumenci - uz osmeh će Ivanović. - Uz to, posebno mi prija jutarnja kafica koju u Novom Sadu ispijam s fudbalskim magom i jednim od mojih trenerskih učitelja - Svetozarom Čičom.

Podrška porodice

Nije Ivanović zaboravio ni da posebno naglasi ulogu koju u njegovom životu ima porodica.

- Supruga Tatjana, ćerka Sandra (21) i sin Aleksandar (16) su mi najveće blago u životu, bogatstvo i podrška bez koje ne bih mogao da gradim karijeru.