UZ NAJTEŽI PORAZ U ISTORIJI SRPSKOG REPREZENTATIVNOG FUDBALA Sramota „Orlića“ u Engleskoj dugo će se pamtiti
Ma, u redu je to što je Engleska vladajući fudbalski prvak Evrope u konkurenciji do 21 godine, iskreno, očekivan je i poraz Srbije od nje u utakmici drugog kola F grupe kvalifikacija za EURO 2025 u Slovačkoj. Ipak, nije u redu način na koji su naši mladi reprezentativci izgubili taj susret i žestoko se obrukali u Notingemu.
Tih 1:9 moraju da zabole svakog ovdašnjeg ljubitelja fudbala. Izabranici selektora Dušana Đorđevića primili su na „Siti graund“ stadionu u Notinegmu sramnih i nestvarnih devet golova, svrstavajući našu loptačku mladost na nivo one koja tek uči da pika loptu tamo negde, u fudbalski najzabačenijim i najizopštenijim zemljama na planeti. I ne samo to, katastrofalni poraz mogao je da bude i gori, da na golu nije bilo Veljka Ilića i da su Englezi iskoristili još po neku od brojnih sjajnih prilika koje su stvorili.
Teško je pronići u to šta se dogodilo u Engleskoj,. Delovali su raspoloženo naši momci, verujući u kvalitet kojim raspolažu do pred sam početak noćne more koju su potom doživeli. I još, pride, poveli su golom Lučića, a onda su jednostavno - nestali. I do tada značajno bolji rival, ubacio je u brzinu više, tamo gde je naša i inače porozna odbrana, prestala da postoji.
Delovali su momci u crvenim dresovima kao da su se slučajno skupili, Filodžen, Maduneke i družina poigravali su se s njima i, sticao se utisak, mogli su da postignu gol kad god su to želeli.
Reakcije, međutim, sa suprotne strane nije bilo, prosto su se nudili Đorđevićevi đaci za nove i nove šamare, kao da su želeli da pretrpe i dvocifren poraz.
Priča o vrednosti nekih naših pojedinaca, koja se, kao, meri stotinama hiljada, čak i milionima evra, u tamnoj engleskoj noći postala je deplasirana. Naspram sebe su imali vršnjake, a delovalo je kao da su s druge strane bili nekakvi „harlemovci“, fudbaleri s druge planete, koji umeju i mogu da rade šta god da požele. Rešetali su mrežu sirotog Ilića, svakako najboljeg pojedinca i praktično jedino vrednog pomena u našim redovima, zabavljajući usput i sebe i publiku.
Drugu mladu reprezentaciju Srbija nema. To je ono najbolje što naš fudbal poseduje u toj generaciji i veliko je pitanje šta i kako treba činiti dalje. Pobede i porazi, ili obrnutim redom, sastavni su deo sporta i kao takve ih treba prihvatati, ali način na koji su to učinili momci s grbom naše zemlje na grudima, za svaku je osudu. Prosto, kada su shvatili da ništa, osim ubedljivog poraza, ne mogu sebi da priušte, prestali su da se bore i pružaju otpor. U surovom profesionalizmu, a u Engleskoj baš takav sportski zakon vlada, milosti nema. Nećeš da se boriš – videćeš šta će da ti se dogodi. I desio se poraz zbog kojeg svi u FSS-u, reprezentaciji i, generalno – srpskom fudbalu, moraju da se osete postiđeno, jadno i poniženo. Teške reči? Sigurni smo da nisu!
Ovoj generaciji mladića sigurno se mora pomoći, u suprotnom će nam se u bliskoj budućnosti desiti potop. Porazi se doživljavaju, to je zakonitost na kojoj se sport, samim tim i fudbal, zasnivaju, ali nikada više ne smeju da budu ponižavajući. I zbog te dece i zbog svih nas koji verujemo da je umeće Srba u toj igri veliko, da smo „evropski Brazilci“ i svašta nešto, u suštini - nerealno.
Nekada je to možda i bila istina, ali danas moramo što pre takve nebuloze da zaboravimo, lupimo se po čelu i shvatimo da smo daleko od vrha i tek tada možda ćemo i uspeti nešto da napravimo. U suprotnom, eto nam za primer blamaže iz Notingema, koja bi, nažalost, mogla sve češće da nam se dešava.
Aleksandar Predojević