U SUSRET PROSLAVI 110 GODINA VOJVODINE Do „Karađorđa” udruženim radom
U periodu između dva svetska rata u Novom Sadu se odvijao dinamičan sportski život. U toku tih dvadesetak godina u Srpskoj Atini začeo se razvitak brojnih sportskih disciplina: hazena (preteča rukometa), boks, plivanje, tenis, ping-pong i atletika. Ipak, činjenica je da je ondašnji Novi Sad prevashodno odavao izgled grada koji živeo i disao za – fudbal.
Početkom 1921. godine u Novom Sadu je bilo šest aktivnih fudbalskih klubova, dok se taj broj pred Drugi svetski rat popeo na čak 16. Po čitavom gradu nastajala su fudbalska igrališta na kojima je novosadska omladina uživala u čarima šutiranja lopte. Tek, opšti utisak je bio da je gradu nedostajao sportski stadion koji bi omogućio veći komfor gledacioma i bolje uslove za trening i igru sportistima.
Za vreme trajanja Prvog svetskog rata, Fudbalski klub „Vojvodina” je obustavio svoj rad. On je obnovljen ubrzo nakon oslobođenja i ujedinjenja 1918. godine, ali je „Vojvodina” svoje utakmice igrala kao podstanar Sportskog kluba „Újvidéki testgyakorlók köre“ (Novosadskog gimnastičar-
skog kluba), na terenu koji se nalazio preko puta Jodne banje na početku današnje Ulice Nikola Tesla.
Međutim, kada je Gradsko predstavništvo donelo 1923. godine odluka da se ovaj kraj isparceliše, to je značilo da „Vojvodina” ponovo ostaje bez terena za trening i igru. Zbog toga je rukovodstvo kluba pokrenulo živu akciju za izgradnju igrališta koje bi postalo trajan dom fudbalera Vojvodine.
Povoljno rešenje se našlo u preuzimanju napuštenog igrališta Novosadskog atletskog kluba, koje se nalazilo na prostoru bivšeg biciklističkog veladroma. Rukovodstvo „Vojvodine” pokušavlo je na razne načine da dođe do sredstava za opremanja i pripremanja igrališta za utakmice. Najviše se sakupilo iz dobrovoljnih priloga, a najveći priložnik je bio predsednik kluba – inženjer Daka Popović.
Međutim, ova sredstva ipak nisu bila dovoljna, zbog čega se rešenje našlo u saradnji sa još jednim novosadskim sportskim klubom koji je takođe bio bez terena. U pitanju je bio S.K. „Juda Makabi”, osnovan 1920. godine, koji je u svom radu okupljao uglavnom novosadske Jevreje. I predstavnici dvaju klubova sačinili su ugovor o zajedničkom korišćenju terena, a upravni odbori „Vojvodine” i „Jude Makabija” su 7. maja 1924. prihvatili odredbe tog ugovora.
Tadašnji v.d. predsednik O.S.K. „Vojvodina” Kosta Hadži ml. se ovako prisećao tih dana: „U ono vreme, polako smo napredovali. Prikupljali smo dobrovoljne priloge u novcu i materijalu od simpatizera i prijatelja kluba. Teren smo preorali i uredili takođe dobrovoljnim radom članova. Izgrađene su i dve klupske kućice sa stanovima za čuvare, svlačionicama, tuševima i klupskim prostorijama. Na tribinama su izgrađena i sedišta”.
Svečano otvaranje zakazano je za 28. jun 1924, a odlučeno je da novo igralište ponese ime – Karađorđe, po vođi Prvog srpskog ustanka, Karađorđu Petroviću. U tom vremenu sportska društva u Novom Sadu uglavnom su se okupljala oko nacionalnih zajednica. Zato i ne čudi činjenica da je Uprava O.S.K. „Vojvodina” rešila da novoizgrađeno igralište ponese upravo to ime.
Na Vidovdan, 28. juna 1924, novoizgrađeno igralište „Jude Makabija” i „Vojvodina” svečano je otvoreno. Igralište „Karađorđe” bilo je domaćin fudbalskog turnira na kom su učestvovali domaćini, te gosti iz Beograda – „Jugoslavija” i „Jedinstvo”.
A kako je izgledalo samo igralište, verno pisuje Kosta Hadži ml: „Igralište je bilo s jedne strane ograđeno daščanom ogradom, a s druge strane, u početku, samo žičanom ogradom. Oba kluba su podigla po jednu klupsku kuću, sa stanom za čuvare igrališta, svlačionicu s tuševima i jednom kancelarijskom prostorijom. Sve je ovo urađeno, uglavnom, prilozima, kako u novcu, tako i u materijalu članova i prijatelja oba kluba”.
Petar Đurđev
Foto: Arhiv Grada
