Postoji idejni projekat za novi „Karađorđe”

Između ostalog Vučić je rekao da je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević već radi svoj posao vezan za “Karađorđe” .

„Idejni projekat odavno postoji“, kaže predsednik Upravnog odbora FK Vojvodina Dušan Vlaović.

„Danas ili sutra prezentovaćemo naš plan gradonačelniku Novog Sada Milošu Vučeviću. Videćemo šta će se od toga prihvatititi. Sigurno je da vrlo brzo moramo obnoviti stadion, jer nećemo moći igrati evropske utakmice na “Karađorđu”. UEFA ima rigorozne kriterijume. Obnovili smo stadion i prostorije pre nekoliko godina, ali  sa onim što trenutno raspolažemo  mogli bi biti domaćini na našem stadionu možda u prvom ili drugom kolu kvalifikacija. Sigurno nemamo uslova za grupnu fazu evropskih takmičenja, a mi u narednim godinama imamo velikih planova.“    

Fudbalski klub  Vojvodina osnovan je 1914. godine u prvo vreme nije imao svoje igralište, igrači su se okupljali u okolini Almaške crkve, trenirali su na poljančetu kod „Četiri krajcare” i igrali prijateljske utakmice sa okolnim klubovima.   

Priča o stadionu „Karađorđe” nastala je u Novom Sadu još daleke 1924. godine, svega 10 godina nakon osnivanja FK Vojvodina i samo šest godina nakon što je završen Prvi svetski rat, do tada najveći sukob u istoriji čovečanstva. Osetivši potrebu da FK Vojvodina dobije sopstveno mesto za odigravanje utakmica, tadašnji predsednik kluba, inženjer Daka Popović, napravio je projekat izgradnje stadiona, koji je podrazumevao samo svlačionice i zapadnu tribinu. Uzimajući u obzir veliku finansijsku krizu u kojoj se društvo nalazilo tih godina, kao i činjenicu da je Vojvodina bila vrlo mlad klub, koji još nije navršio ni prvu deceniju svog postojanja, Daka Popović postigao je dogovor sa FK Juda Makabi iz Novog Sada o zajedničkom učešću u izgradnji stadiona. U tom vremenu, Vojvodina je u Novom Sadu bila klub koji je okupljao pretežno srpsku, dok je Juda Makabi, koji odavno više ni ne postoji, bio popularan među novosadskom jevrejskom zajednicom.

Pomoć izgradnji stadiona dali su navijači i simpatizeri oba kluba, a određena sredstva prikupljena su i zahvaljujući prihodima od gostovanja američkih operetskih grupa „Luizijana” i „Plava ptica”. Vojvodina i Juda Makabi su dobili dozvolu gradskih vlasti da preurede stari biciklistički velodrom, koji je postojao još od 1888, pa su sedmog maja 1924. godine potpisali ugovor o izgradnji stadiona, da bi konačno, 28. juna iste godine, na istom mestu na kojem se nalazi i danas, stadion bio svečano otvoren. S obzirom na to da se otvaranje dogodilo na veliki srpski praznik Vidovdan i da se te godine obeležavalo 120 godina od Prvog srpskog ustanka, odlučeno je da stadion dobije ime „Karađorđe”, u čast sećanja na vođu Prvog srpskog ustanka, događaja koji je označio početak borbe za stvaranje moderne srpske države.

Naravno u prvih nekoliko godina stadion je imao samo montažne tribine, nekoliko redi klupa, međutim već posle nekoliko godina počela je izgradnja „pravog” stadiona (1931.), a da je zapadna (tada jedina) tribina natkrivena i proširena, pa je mogla da primi oko 500 gledalaca, a istovremeno, ostale strane oko terena su ograđene.

Kada je 1941. godine Drugi svetski rat zahvatio i Jugoslaviju, stadion je oduzet fudbalskom klubu Vojvodina, kome je ujedno bio zabranjen rad. Međutim, već godinu dana kasnije, tokom nemačke okupacije, na južnoj strani stadiona izgrađena je, ispostaviće se, legendarna kuća, gde su decenijama kasnije bile smeštene svlačionice i klupske prostorije i koja je postala jedan od simbola stadiona Vojvodine.

Bivši i sadašnji reprezentativci

Stadion „Karađorđe” uvek je bio ponos grada, mesto koje je okupljao Novosađane, i uglavnom je bio ispunjen do poslednjeg mesta, a Voša je uvek bila miljenik Vojvođana i Novosađana. Međutim,  u nekim periodima nije blistao, blago rečeno bio je zapušten, ali se zato na travnatom tepihu  “Karađorđa” uvek igrao sjajan fudbal, a Voša je iznedrila prave bisere jugoslovenskog, kasnije i srpskog fudbala, kao što su Vujadin Boškov, Todor Veselinović, Ilija Pantelić, Dobrivoje Trivić, Zdravko Rajkov, Dobroslav Krstić, kasnije i Zvonko Ivezić, Ratko Svilar, Petar Nikolić,a prve korake na novosadskom stadionu napravili su i sadašnjji reprezentativci Dušan Tadić, Mijat Gaćinović, Sergej Milinković - Savić... 

Po završetku Drugog svetskog rata, Vojvodina je ponovo počela sa radom, ali joj stadion nikada nije bio vraćen u vlasništvo. Odlukom nove komunističke vlasti, ime „Karađorđe” je ukinuto i stadion je preimenovan u „Gradski”. Vlasništvo nad stadionom preuzela je država i tako je ostalo do danas, s obzirom na to da „Karađorđe” i dalje pripada Republici Srbiji, tačnije Gradu Novom Sadu. A FK Vojvodina, uprkos tome što je tokom decenija najčešće sama održavala i renovirala stadion, smatra se samo njegovim korisnikom. Jedan od takvih primera dogodio se na zimu 1967. godine. Vojvodina je, kao aktuelni šampion Jugoslavije, učestvovala u Kupu evropskih šampiona i nakon što je u Madridu, u majstorici osmine finala, eliminisala veliki Atletiko(3:2), njen najbolji strelac Silvester Takač prešao je u redove francuskog Rena. Od novca koji je zaradila ovim transferom, Vojvodina je izgradila dva reflektora na stadionu „Karađorđe”, koji su prvi put zasijali prvog marta 1967. godine na meču četvrtfinala Kupa šampiona između Vojvodine i Seltika, kada su crveno-beli slavili rezultatom 1:0. Reflektori su tada simbolično nazvani „Takačeve oči”. Na istom meču, zabeležena je najveća poseta u istoriji „Karađorđa”, bilo je prisutno čak 35.000 gledalaca.

Tokom godina, na stadionu su često rađene sitnije rekonstrukcije i renoviranja, a jedno od značajnijih dogodilo se 1991. godine, kada je završena izgradnja severne tribine.

Kapacitet stadiona je smanjen 2004. godine, pošto je oko terena postavljena nova tartan atletska staza, a tada su i uklonjeni reflektori, pod obrazloženjem da će uskoro biti postavljeni novi. Nakon dugogodišnjih zahteva navijača i na inicijativu tadašnje uprave kluba, gradske vlasti u Novom Sadu su drugog aprila 2007. godine donele odluku da stadionu ponovo bude vraćeno njegovo originalno ime – „Karađorđe”. Iste godine je renovirana i svečana loža, dekorisan je eksterijer zapadne tribine, dok su na severnoj tribini postavili stolice.  Nova rekonstrukcija stadiona usledila je za potrebe juniorskog Evropskog prvenstva u atletici, renovirana je i jugoistočna tribina. Tada je postavljen i moderan semafor u boji veličine 41 kvadratnog metra, koji je koštao 41 milion dinara, a „Karađorđe” je postao prvi stadion u Srbiji koji se mogao pohvaliti jednim kolor semaforom. Posle sedam godina čekanja, u leto 2011. godine, „Karađorđe” je konačno ponovo dobio osvetljenje, pošto su postavljena četiri moderna reflektora marke „Filips”, jačine 1.700 luksa. Poslednja značajna rekonstrukcija na stadionu „Karađorđe” usledila je 2013. godine, kada je srušena čuvena kuća koja je razdvajala južnu tribinu. Ta tribina je potpuno renovirana, a ispod nje se sada nalazi kompletna infrastruktura po standardima UEFA: svlačionice, soba za doping kontrolu, pres sala, ambulanta za igrače i gledaoce, prostorija za sastanke i kancelarija. Sadašnji kapacitet stadiona je 14.458 sedećih mesta, pri čemu su natkrivena sedišta koja se nalaze na zapadnoj tribini

Međutim, stadion  ni sada nije završen, nedostaje drugi deo istočne tribine, razni sadržaji, koji bi umnogome pomogli da se gledaoci osećaju udobnije, naravno kako crveno – beli imaju i velike planove trebalo bi proširiti gledalište, jer je i sad stadion „tesan” za velike utakmice.

G. Kovač