Istorijski uspeh fudbalera Bačke u sezoni 1987-88.

I nije to najveći uspeh samo ovdašnjeg fudbala već i uspeh celog ovdašnjeg sporta na domaćoj sceni, posebno ako se zna da je fudbal najmasovniji i najpopularniji sport ne samo kod nas. Dolaze na ovdašnji Gradski stadion „Slavko Maletin Vava“ Zvezda, Partizan, Vojvodina, Radnički iz Niša, Spartak... Stadion je donekle rekonstruisan, dobio je reflektore (jedine u Vojvodini pored Novog Sada i Subotice) koji ovih dana treba da dobiju upotrebnu dozvolu, da se upale i omoguće odigravanje noćnih utakmica. Stručniji kažu da je ovaj stadion idealno koncipiran naspram potreba Bačke Palanke kao centra opštine sa oko 56.000 stanovnika. Sa 2.000 sedećih mesta zadovoljava potrebe ljubitelja fudbala u ovom delu bačkog priobalja Dunava, a nije retkost da na stadion dođu i navijači iz Srema, susedne Hrvatske, odnosno Iloka koji je sa Palankom spojen mostom preko Dunava koji bukvalno ulazi u  poslednje ulice dve varoši.             

Međutim, jedan deo ovdašnjih poslenika fudbala i navijača ovog jula setila se uspeha prethodnih generacija, odnosno 1988. godine kada se „Bačka“ kao prvak ondašnje Vojvođanske fudbalske lige, kroz kvalifikacije, plasirala u zvanično Prvu-B, odnosno jedinstvenu Drugu saveznu fudbalsku ligu SFRJ što se smatra najvećim uspehom, ovog puta  u bivšoj Jugoslaviji. U to vreme Prva savezna fudbalska liga brojala je 18, a Prva-b 20 klubova. Palančani su dakle u velikoj državi bili među 38 klubova, a po novoj geografiji sada postoji šest država sa isto toliko prvih liga. Tada je predsednik klub bio upokojeni Lazar Vlaisavljević, kao i pre par godina preminuli čuveni trener, profesor Ilija Tojagić. Vojvođanska liga bila je izuzetno jaka, a „Bačka“ je te takmičarske 1987-88. godine obezbedila prvo mesto ispred „Vrbasa“ tek u poslednjem kolu. Žreb je hteo da se u prvom kolu kvalifikacija Palančani sastaju sa „Zagrebom“ za koga je cela fudbalska javnost bivše Jugoslavije tvrdila da je apsolutni favorit, ne samo u tom meču već i kvalifikacijama u kojima su učestvovala četiri kluba. „Zagrebačka gospodina“, kako su nazivali navijače i fudbalere ovog kluba,  nešto ranije dobili su nov stadion u Kranjčevićevoj ulici (stari je izgoreo) zbog Univerzijade kojoj je glavni grad Hrvatske bio domaćin. U Palanci „Bačka“ je pobedila jedan nula, a gosti su mislili da će u Zagrebu napuniti mrežu Bačvana. Nisu to ni krili, a bilo je i onih koji su sa podsmehom govorili o stadionu, pa i samoj Palanci. Desilo se da je „Bačka“ u Zagrebu izdržala i odigrala bez golova, te prošla u drugi krug baraža. U Palanku je potom stigao Kopar, utakmicu je direktno prenosila TV Kopar, pa i pored toga što su u Sloveniju trebali da se vrate sa punom mrežom izvukli su remi 1:1, ali su zato Palančani u revanšu u vreloj atmosferi pred punim stadionom pobedili 1:0 i ostvarili istorijski uspeh. 

Pačeta priznanja zaobišla

U ono vreme Mile Tešić, među prijateljima poznatiji kao Pače, važio je za izuzetno lucidnog igrača, a po ondašnjim kriterijumima igrao je polušpica. Protivnici su znali da je najopasniji ako primi loptu u noge na oko 20-tak metara od gola, a protivno današnjih fudbalskih rezona protivničkom golu je najčešće bio okrenut leđima. Jednog, pa čak i dva direktna rivala prolazio je kao od šale, a ako uđe u šesnaesterac najčešće ili je bio gol ili penal. Fudbalski stručnjaci su mu proricali veliku budućnost, ali on nije otišao u neki velik lub, a Palanku je napustio pri kraju karijere. Deo fudbalskog sveta smatrao ga je za prznicu, a malo ko zna pravi razlog. Kao najbolji igrač gotovo po pravilu bio je izložen grubostima protivnika, često provokacijama, poput pljuvanja, štipanja, psovanja, koje sudija ili ne vidi ili neće da vidi. Dešavalo se da utakmicu završi u masnicama,  sa plavim rebrima, otocima na zglobovima...                  

- Protivnički treneri znali su da grade taktiku na mom čuvaru, „podučuvali“ kako da me provocira, pokazivali na mene, ali to im najčešće nije pomagalo da izbegnu poraz.                 

Interesantno je da Tešić nikada, pa ni pre tri decenije, nije dobio nikakvo priznanje svoje lokalne sredine. Svi su ga hvalili, tapšali po ramenu, ali priznanja je dobijao neko drugi. Čak i za 1988. godinu za najboljeg sportistu opštine titulu je poneo drugi fudbaler.

- Te godine bio sam najbolji strelac Vojvođanske lige, proglašen za najbolje ocenjenog fudbalera, a u kvalifikacijama u četiri utakmice dao sam sva tri gola za našu ekipu – seća se Mile Tešić koji je u dresu „plavih“ iz Palanke kao igrač proveo celu deceniju, a sada je sportski direktor kluba. – Pred duel sa Zagrebom znali smo da su veći i bogatiji klub od nas, ali i da im je ekipa izuzetno jaka što se kasnije i pokazalo, jer su posle iz ove ekipe čak 8-9 igrača bili reprezentativci Hrvatske. U „Bačkoj“ sam, čini mi se, ceo život, a to i jeste tako samo uz manje prekide. Iz Obrovca sam došao u sa 16 godina, uskoro, odnosno 1978. godine postao sam i standardan prvotimac. Posle ulaska u Prvu-B ligu SFRJ ovde sam igrao samo prvu polusezonu, a tokom zimskog prelaznog roka prešao sam u ljubljansku „Olimpiju“. Tamo sam igrao 2,5 godine, odigrao niz značajnih utakmica, a u sećanju mi je ostala ona protiv „Partizana“. Igrao sam po svim ocenama odlično, pobedili smo velikog rivala čak sa 5:1, a golove su davali svi osim mene. Potom se vraćam u „Kikindu“ koja se tada takmičila u Drugoj ligi i sa njom sam ušao u Prvu ligu. U „Bačku“ sam se vratio 1998. godine, u tri navrata sam bio trener. Očito je da mi je „Bačka“ kao kuća.              

Pored svih igrača te generacije, a bili su zaslužni za velik uspeh, u kvalifikacijama se posebno istakao golman Palančana Marjan Rnić koji je u Bačku Palanku 1986. godine stigao iz kovinskog „Radničkog“ i do 1992. godine bio prvi golman „plavih“. Seća se da su tada, pre tri decenije, između ostalih, dres kluba nosili: Ćućuz, Dejanović, Zirojević, Vještica, Timić, Stanivuk, Karpov, Čeković, Pisanjuk, Stanivuk, braća Ostojić, Vujinović... Pored trenera Tojagića upokojili su se Ljubomir Ćućuz, Zoran Ostojić i Zoran Vujinović.

- Te, 1987-88 godine prvih pet utakmica umesto mene branio je tada čuveni golman koji je došao iz „Vojvodine“ Dušan Alempić, a kada sam jednom stao na golmansku crtu nisam nikome više prepuštao dres sa brojem jedan – kaže Rnić, čovek koji se trajno doselio u Bačku Palanku, ovde postao priznati privrednik i „alfa i omega“ svoga kluba. – Najteža utakmica bila nam je ona u Zagrebu, momci iz Kranjčevićeve bili su viđeni kao pobednici, potcenili su nas i kao tim i kao klub. Sve je bilo spremno za njihovo slavlje, goste je sa osmehom dočekivao Slavko Šajber. Posle poluvremena bez golova počela je da ih hvata nervoza, a na kraju objektivna publika nas je nagradila aplauzima, a svoje igrače zvižducima. Čak i kada su nas u povratku, kada smo prolazili kroz Zagreb, ljudi na ulicama pozdravljali, mahali našem autobusu, a policija sa uključenim roticijama i sirenima vodila kroz grad i izvela na auto-put uz pozdrave. Od svih sam dobio najvišu ocenu za odbrane u Kranjčevićevoj, a meni je to bila najteža utakmica. Negde oko petnaestog minuta, sećam se ko danas, lopta je u blizini našeg gola legla na volej Ekmeyiću. Udarac je bio tako silovit da, iako sam se bacio na pravu stranu, nisam uspeo da podignem ruke, pa me je lopta pogodila u glavu i odbila se skoro do drugog gola. Bokserski rečeno bio sam u nokdaunu, lekari su prišli i trebalo mi je par minuta da se osvestim, a sebi sam doašo tek na kraju utakmice, što znači da sam branio na svoj rizik. Na poluvremenu trener Tojagić me je pitao za zdravlje, da li mogu da branim i dalje, a ja sam mu rekao da sve oko sebe vidim samo crno-belo, nema boja. Proće to, reče iskusni stručnjak, važno je da vidiš loptu. Izdržali smo, a sve posle je istorija.                  

Miloš Sudžum