Andrej Černišov: Subotica je lepa, Novi Sad još lepši

Ovaj 52-godišnjak od februara 2020. godine postao je stanovnik Novog Sada, gde je prihvatio poziv ljudi iz fudbalske akademije Dinamo i postao njen šef stručnog štaba. Tokom života, imao je priliku da boravi, naravno pored Rusije, i u Austriji, Nemačkoj, Grčkoj, Belgiji, Belorusiji, Kazahstanu i Kuvajtu, a od 2015. do 2017. godine bio je i u Srbiji, kao trener subotičkog Spartaka.

- Igrao sam u jakim ruskim timovima, poput Dinama, Spartaka i Torpeda iz Moskve, a posle toga i u kvalitetnim inostranim ekipama kakve su Šturm iz Graca, PAOK iz Soluna i Antverpen - rekao je Černišov za “Dnevnik”. - Tokom karijere, a smatram da mogu da budem zadovoljan onim što sam u njoj postigao, upoznao sam puno dobrih ljudi i zbog toga danas imam odlične kontakte vezane za moj posao trenera. Posebno pamtim  Ivicu Osima, koji mi je bio trener u Šturmu, kao vrhunskog trenera i čoveka, koji je ostavio poseban trag u mojoj karijeri.

Igrali ste za reprezentacije SSSR-a (18 nastupa), Zajednice nezavisnih država (8) i Rusije (3). Kako pamtite taj period?

- Najpre sam bio član U21 selekcije SSSR-a, koja je, 1990. godine, osvojila Evropsko prvenstvo. Sa mnom su u ekipi bili i kasnije veliki i poznati igrači, poput Kon čelskisa, Dobrovoljskog, Šalimova, Mostovoja, Jurana i Kolivanova, a u finalu smo, što je posebno zanimljivo, savladali reprezentaciju nekadašnje Jugoslavije. Za rivale su tada nastupali sjajni fudbaleri kao što su bili Boban, Mijatović, Jarni, Šuker, Prosinečko, Bokšić i da ne ređam dalje, a mi smo ih pobedili u oba finalna sureta. U Sarajevu smo trijumfovali 4:2, a u revanšu, odigranom u Simferopolju na Krimu, rezultat je bio 3:1 za nas. Ipak, jugoslovenski igrači su kasnije ostvarili uspešne karijere u mnogo jačim ekipama nego što smo to mi uspeli. Pamtim i izjavu tadašnjeg predsednika Fudbalskog saveza Jugoslavije Miljana Miljanića, koji je rekao da bi svih 11 reprezentativaca SSSR-a odmah odveo u Real iz Madrida. Takav smo tim imali...

Korona je odložila i početak rada u novosadskom Dinamu. Kada planirate da okupite zainteresovanu decu i održite prve treninge?

- Dogovor s Urošom Milojkovićem je da s radom krenemo 30. maja - jasan je bio naš sagovornik. - Interesovanje postoji, roditelji zovu, ali je primetno da su zbog okolnosti još uvek dosta oprezni. Mislim da će za najviše mesec dana sve doći na svoje, jer sam video da deca ovde izuzetno vole sport, da igraju fudbal i košarku na ulicama i na nama je da to iskoristimo i čvrsto se pozicioniramo na fudbalskoj karti Srbije. 

Dane tokom pandemije korona virusa provodite u Novom Sadu, ali sigurno svakodnevno pratite i stanje u Rusiji?

- Imam utisak da Rusi nisu odpočetka sve odradili kako je trebalo s izolacijom i vanrednim merama - kazao je Černišov. - Iako tada nije beležen veliki broj zaraženih, kasnije je on počeo naglo da se uvećava, ali je, srećom, mali broj preminulih. Po meni, to je zasluga zdravstvenog sistema u Rusiji koji je na izuzetno visokom nivou. Najgora situacija po broju obolelih je u Moskvi i Sankt Peterburgu, ali se nadam da će ova kriza brzo da prođe i da ćemo se uskoro vratiti normalnom životu.

A seniorska selekcija? Koje ste domete u njoj imali?

- Već 1992. godine nastupio sam za seniore na Evropskom prvenstvu u Švedskoj, baš onom na kojem je trijumfovala Danska, koja je na šampionat došla umesto Jugoslavije.

Kada ste počeli da razmišljate o trenerskom pozivu?

- Sećam se detalja iz vremena kada sam imao samo 11 godina i kada je moj tadašnji trener, inače čovek koji je voleo da prognozira šta će neki od nas, klinaca, raditi u životu, rekao mojoj majci da ću biti trener. I zaista, karijeru aktivnog igrača završio sam 2001. godine u austrijskoj drugoj ligi, a već 2002. počeo sam s trenerskim angažmanom. Prvi posao bio mi je u U16 selekciji Rusije i, posle dobrog rada u prva tri meseca, predsednik Saveza poverio mi je U21 reprezentaciju i mesto pomoćnika u seniorskom timu. Selektor je tada bio Valerij Gazajev, a posle njega asistirao sam i Georgiju Jarcevu, onda i Juriju Sjominu. S A timom sam igrao na Euru 2004. godine, a sa U21 selekcijom dva puta sam bio učesnik evropskog plej-ofa.

Kakav trag je ostao iza vas, kada je u pitanju rad u reprezentativnim selekcijama Rusije?

- Napravio sam dosta dobrih fudbalera, o čemu najbolje svedoči podatak da je čak 16 njih bilo u sastavu seniorske selekcije Rusije na EP 2008. godine u Austriji i Švajcarskoj, kada je Rusija osvojila treće mesto.

Kako ste stigli posle toga do Srbije i angažmana u Spartaku iz Subotice?

- U to vreme bio sam trener u Kuvajtu, ali sam želeo da se vratim u Evropu. Novac mi nije bio primarni motiv, već mogućnost da radim u nekoj zemlji na Starom kontinentu. Pojavila se ponuda Spartaka i preko interneta sam potpisao ugovor sa Subotičanima, za koje do tada nisam ni znao, niti sam bio upoznat s tim kako stoje na tabeli. Posle sam video da su na dnu, ali sam prihvatio novi posao i ostao u srpskom fudbalu dve naredne godine.

Sada ste ponovo tu, ovog puta u Novom Sadu i u fudbalskoj akademiji novog kluba Dinama?

- Miodrag Morača, kog sam upoznao u Subotici, pozvao me je i upoznao s idejom da dođem u Novi Sad. Prihvatio sam i dva puta dolazio na razgovor s Urošom Milojkovićem, jer mi je čitava ideja bila zanimljiva. Dogorili smo se i od 1. februara postao sam stanovnik ovog lepog grada. Već 23. februara stigla je i moja supruga Katja i posvetio sam se novom poslu u Dinamu.

Kakvi su vam prvi utisci o novoj sredini?

- Dok sam bio u Subotici, mislio sam da je taj grad najlepši u Srbiji, a sada sam promenio mišljenje. Naravno, trebalo mi je određeno vreme da upoznam Novi Sad i shvatim da je reč u gradu koji ima puno parkova, Petrovaradinsku tvrđavu, Dunav, Frušku Goru i Stražilovo, puno divnih restorana i kafića i ritam života kakav mi odgovara. Iako sam iz Moskve, ogromnog grada, skloniji sam mirnijoj svakodnevici i zbog toga mi Novi Sad jako odgovara - poručio je Andrej Černišov.

Tekst i foto: Aleksandar Predojević