Vašington post: Sever KiM za priznanje kosovske nezavisnosti
VAŠINGTON: Formalna kontrola nad severom Kosova u zamenu za priznanje kosovske nezavisnosti bio bi put ka postizanju dugotrajnog mira između Srba i Albanaca, navodi u analizi za Vašington post vanredni profesor na moskovskom univerzitetu HSE Karter Džonson, te dodaje da podela po principu teritorije i etničkih grupa povećava šanse za postizanje dugoročnog mira.
Džonson smatra da bi predajom severa Srbiji, Kosovo prihvatilo podelu koja se već praktično dogodila, budući da severno od Ibra većinom žive Srbi, da su nezavisni od 1999. godine, te da bi reintegracija te teritorije u Kosovo mogla da se desi jedino uz silu, što bi verovatno dovelo do masovnog nasilja.
Džonson, međutim, smatra da je logično da "Preševska dolina ostane u Srbiji".
Objašnjava da Srbija kontroliše tu teritoriju i da će se Albanci u budućnosti teško pobuniti bez podrške sa Kosova, što je malo verovatno budući da Kosovo želi u EU.
On zaključuje da bi "predaja mirnog regiona Kosovu" mogla da vodi do "destabilizujućeg nasilja" ukoliko bi se srpske snage povukle, a manjine, uključujući i više od 15.000 Srba, verovatno napustile teritoriju.
Zato Džonson navodi da je jedan od načina da se održi mir da Priština preda formalnu kontrolu nad teritorijom severno od Ibra, prihvatajući podelu koja se već desila u svemu, sem po imenu.
Ako bi se to moglo postići u zamenu za priznanje kosovoske nezavisnosti od strane Beograda, šanse za dugotrajan mir bi bile još veće, smatra Džonosn.
On veruje da bi bilo značajno manje posleratnih sukoba da su 1999. godine granice između Srbije i Kosova povučene tako da jasnije izraze demografske karakteristike, a ne da samo slepo prate linije povučene 1947.
Navodi i da njegova ranija istraživanja o podeli kao rešenju za građanske ratove po etničkoj liniji pokazuju da podela teritorija i etničkih grupa značajno povećava šansu za mir - za razliku od podela koje se fokusiraju samo na teritoriju.
To jeste neželjeni rezultat za one koji veruju u koncept multietničkih država, jer pokazuje da, bar kad je reč o etničkim ratovima, razdvajanje jeste jedan od najboljih načina da se postigne mir.
Podseća takođe da su se oružani sukobi i posle 1999. godine ponovili i to baš u onim delovima gde su etničke manjine najbrojnije, u tri opštine na jugu Srbije i u Kosovskoj Mitrovici.
Navodeći da kritičari promena granica smatraju da bi to moglo da dovede do "otvaranja Pandorine kutije novih izazova širom regiona", Džonson kaže da su isti rizici zabeleženi kada je desetine zemalja priznalo kosovsku nezavisnost 2008, a uskratile "isto pravo" Republici Srpskoj, pa nije došlo do nemira.
Džonson zaključuje da bi promena kosovsko-srpske granice mogla da dovede do mnogih razgovora na tu temu, ali da ne mora neminovno da otvori vrata daljim promenama granica na drugim mestima.