Svaka žrtva zaslužuje poštovanje

u sedmici za nama nedvosmislenu podršku Vlade Srbije. Premijer Aleksandar Vučić je nakon sastanka sa predstavnicima Koalicije, među kojima je bio i profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu dr Žarko Puhovski, obrazložio da je izrada popisa žrtava ratova na prostoru bivše SFRJ od 1991. godine neophodna kako bi došlo do nacionalnog pomirenja u regionu Zapadnog Balkana.

– Jako je, ipak, teško u ovom trenutku odgovoriti na pitanje da li će stav Vlade Srbije ubrzati formiranje REKOM-a – kaže dr Puhovski. – Jer, potpuno je neizvesno hoće li podrška premijera Vučića pozitivno ili negativno uticati na razmišljanja političkih rukovodstava u ostalim državama regiona. Iskreno, nadam se da će imati pozitivan uticaj na srpski deo rukovodstva BiH, ali je, recimo, zaista nemoguće prognozirati kako će se odraziti na ponašanje hrvatskog državnog vrha, tim pre što ni do sada ni od premijera Zorana Milanovića, koji je iz jedne političke opcije, ni od predsednice države Kolinde Grabar Kitarović, koja je iz druge, nismo nailazili na razumevanje.



Po rečima profesora dr Zdravka Greba iz Sarajeva, takođe člana Koalicije, iako je ideja o REKOM-u naizgled prilično apstraktna, ona ipak mnogo znači za budućnost regiona?



– Najpre, mi se u prvoj liniji bavimo činjenicama o žrtvama. Naša osnovna ideja je da se umesto licitiranja, gde se potežu i često potpuno nesuvisli „podaci” o broju poginulih u Srebrenici, Bratuncu ili Vukovaru, napravi popis žrtava ratova na prostoru bivše Jugoslavije imenom i prezimenom, ako je to moguće datumom i mestom pogibije ili nestanka, i napomenom o tome da li su se na tom području u to vreme vodile borbe. I premijer Vučić je, mislim, veoma dobro shvatio da je upravo Srbiji važno da ustanovi gde su ubijani ljudi srpske nacionalnosti ili srpski građani, jer je, s obzirom na to kako je rat išao, nemoguće da se to obavi unutar bilo koje postjugoslovenske države pojedinačno. Pri tome, REKOM se ni na koji način ne bi bavio time ko je odgovoran za počinjene ratne zločine i druga teška kršenja ljudskih prava, jer to je posao za sud.



Ali, da li su srpsko, hrvatsko i bošnjačko društvo spremni za potpuno otvoreno suočavanje s prošlošću?



– Nijedno postjugoslovensko društvo za to nije spremno, čak ni slovenačko, gde je u odnosu na ostale sukobe na prostoru bivše SFRJ bilo malo žrtava – mada je i jedna žrtva previše. Zato je i potrebno regionalno povezivanje, na kojem insistiramo. Najpre, time bi se obezbedilo da se prelivanje ratnih zbivanja i žrtava u razne delove bivše Jugoslavije može na jedinstven način dokumentovati. Drugo, mrežu moraju činiti i državni organi, jer su nevladine organizacije na tom planu učinile gotovo svoj maksimum. I treće, zato što bi to konačno dovelo do prekida onoga što bismo mogli da nazovemo postjugoslovensko prvenstvo u spekulisanju brojem žrtava, gde se kroz uvećanje broja „naših“ i minimiziranje „njihovih“ žrtava, zapravo sprema teren za neke nove sukobe.



Koliku ulogu na tom planu igra dnevna politika, odnosno podilaženje najnižim porivima dobrog dela biračkog tela?



– Najpre, posmatranje kroz prizmu dnevne politike ni po čemu nije specifikum ovog područja. Nažalost, kod tako bitnih, a ljudski bolnih pitanja kakva su ratni zločini, uvek se može očekivati opstrukcija. S druge strane, mislim da nije korektno nazvati „najnižim porivima“ nešto što ne samo da zahvata velik broj ljudi nego i kod dela njih predstavlja iskrenu traumu zbog gubitka koji su tokom rata pretrpeli. I priznajem da nemam tri čiste da takve ljude osuđujem, ma koliko se oni iracionalno ponašali – a sreo sam se tokom svih ovih godina sa puno iracionalnog ponašanja na svim stranama.

U svakom slučaju, ovde se radi o potrebi da se javni razgovor vrati u racionalne okvire i da se u perspektivi činjenicama unapredi obrazovanje i stvore temelji da se zločini ne ponove. Dakle, u pitanju je neophodnost da politička zajednica, uz svest o tome da će u određenim situacijama ljudi reagovati na iracionalan način, ipak ide ka racionalizaciji svojih budućih poteza kojima će uređivati sastavne delove naših života.



Vetom Moskve propao je pokušaj donošenja Rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama, ali su zato slične dokumente usvojili u Evropskom parlamentu i američkom Kongresu. Kako na proces pomirenja na prostoru Zapadnog Balkana može da utiče širenje fronta sukobljavanja EU, SAD i Rusije?



– To svakako nije nešto što nam olakšava. Međutim, naš je posao bio težak i pre ruske intervencije u Ukrajini, koja je dovela do jačanja polarizacije na svetskoj političkoj sceni. Inače, kada je reč o samim rezolucijama, REKOM u osnovi ne zanimaju termini, da li će se reći genocid ili težak zločin, već nas zanima pojedinačno svaka žrtva koja je izgubila život u Srebrenici i na svakom drugom mestu, jer svaka žrtva pojedinačno zalužuje poštovanje. I imam utisak da ako još malo izdržimo – mada je pitanje hoćemo li, jer smo već godinama pod velikim pritiskom – na kraju ipak nekako uspeti da navedemo politička rukovodstva država nastalih na prostoru bivše SFRJ da shvate da je formiranje regionalne komisije, koja bi prikupila podatke i izradila popis svih žrtva i nestalih u ratovima na području nekadašnje SFRJ, u njihovom interesu, a pre svega u interesu budućih generacija. 



Da li bi taj zadatak REKOM-a zapravo bio ključni korak u toliko proklamovanom procesu pomirenja u regionu?



– To jeste ključno za normalni život na ovim prostorima. I to pre svega iz moralnih razloga, kako bi se mitomanske priče konačno uklonile iz javnog prostora, ma koliko političari rado njima manipulisali. Jer, političari su uvek veoma racionalni i lako će se dogovoriti kada se o njihovim interesima radi, ali nama je važno ne samo pomirenje između zvaničnih Beograda i Zagreba ili Sarajeva, već pomirenje unutar naših društava kako bi ona mogla normalno živeti sa svojom prošlošću.



Miroslav Stajić