Rezon: Vučiću o glavi ne radi isključivo narko-mafija

Ubice iz mafijaških klanova atentate ne planiraju samostalno. U njihovoj cevi ne stoji metak besa. Još manje hitac histerije. Ili osvete. Njihov prst na okidaču samo je finale složenijeg strateškog plana. Zlo nije na jednom mestu, u jednoj ili nekoliko osoba. Postoje mnogi pojedinci spremni da bez griže savesti čine najbizarnija i najkrvavija zlodela, i atentat za njih ne predstavlja nikakvu sablazan. Ali, važnije je pitanje ko su stratezi koji ih pronalaze i organizuju i s kojim ciljem ih podstiču da uspeh i blaženstvo crpe iz krvi i smrti? Ko im je dao đavolovo ogledalo koje na zlo izobličava sve što se u njemu ogleda?  

Klanovi u modernom društvo ne nastaju slučajno. Niti samostalno, bez pomoći organizacija koje poseduju sistemsko umeće da od njih proizvedu legije zla. To je nemoguće. Savremeno društvo je dobro organizovana zajednica, u kojoj nijedna vrsta zločinačkog udruživanja, ma kako bila tajna, ne može proći neopaženo. Klanove stvaraju savršeniji sistemi, koji im obezbeđuju obuku, paravan, logistiku, zaštitu i informacije. Moguće je identifikovati čitav niz konteksta iz kojih se analitički može izvesti neosporiv zaključak da iza svakog narko-klana stoje strane obaveštajne službe i odmetnuti i potkupljeni delovi domaćih službi i policijskog aparata. To dokazuju brojna hapšenja policijskih inspektora i službenika BIA-e. 

Kavački klan je eklatantan primer vrhunskog obaveštajnog posla. Nisu Kašćelan, Zvicer, Belivuk i Miljković nastali sami od sebe. Nisu se jednog jutra probudili s genijalnom idejom da postanu najveći dileri droge u Evropi. Niti im je iko iz Srbije mogao obezbediti zaštitu u prekookeanskoj trgovini kokaina. Formirali su ih i negovali oni kojima je droga privredna grana i alat za pokoravanje sveta. Izgradili su ih od sitnih kriminalaca, zelenaša, perača para, razbojnika. Nije Zvicer samostalno došao na ideju da ubije Vučića samo da bi nesmetano mogao da se bavi prodajom droge, kako to nastoje da prikažu analitičari i stručnjaci tajkunskih medija. Nije ni zemunski klan ubio Đinđića da bi sprečio svoje hapšenje. Ubistvom je izvršen državni udar. Đinđićevom smrću stvorio se uslov da se promene nosioci vlasti, i da se Srbija na poklon isporuči stranom kapitalu. 

Vučiću o glavi ne radi isključivo narko-mafija. Oni su puki izvršioci. Oni su produžena ruka. Oni su prst na obaraču. Metak u cevi. Iza nišana stoji neko drugi i usmerava ubilačku cev. Vučić je balvan u oku mnogima. Njegovo postojanje remeti brojne planove, u kojima su klanovi važna poluga. Arihtekte smrti u eliminaciji Vučića vide mnogo toga. Kosovo kao lakši plen. Srpsku ekonomiju kao svoju sluškinju. Prirodne resurse kao svoj miraz. A građane Srbije kao doživotne dužnike preko života na kredit.

Opozicija i mediji bliski njima osporavaju opasnost od atentata. Oni tvrde da vest o tome nije ozbiljna. Tvrde da nijedan klan nema snagu da bude jači od države. I da je zapravo reč o osveti grupe kriminalaca koji se osećaju izdanima od strane onih koji su ih stvarali. Tu metodologiju opravdavanja zla javnost je upoznala 2003. godine. Đinđićevi politički rivali, partneri i jedan broj medija, tvrdili su da pretnja nije nimalo ozbiljna. Mnogi se nisu ućutali ni nakon što je Đinđić streljan. Posle hapšenja Đure Mutavog, Zvezdana Jovanovića i Legije, Sretka Kalinića, Bagzija i ostalih članova „zemunskog kalana„ mediji su se utrkivali u objavljivanju fantazmagoričnih konstrukcija njihovih branilaca da su ih stvorili i štitili glavni nosioci vlasti. To mediji čine i danas objavljujući kao neospornu istinu izmišljotine zločinaca Belivuka i Miljkovića i njihovih advokata. 

To je pravilo. Ako se desi da budu uhapšeni pre obavljenog posla, uloga zločinaca biva relativiznovana i svedena na teren političkih doskočica. Ubice i zlikovci se kroz jedan broj medija i njihove izveštaje sa suđenja povezuju s nosiocima vlasti. Ko i s kojim ciljem ubicama omogućava da postanu apostoli istine? Ko su sledbenici koji idu za njihovim krvavim i lažljivim tragom? Ko su posrednici i rezonatori u mučkoj akciji stvaranja atmosfere prevrata? Ubacivanjem saznanja o atentatu u politički kontekst i minimiziranjem njihove verodostojnosti ciljano se umanjuje njihov zločinački potencijal. Ta alternacija je suština. To je anatomija svakog državnog udara. Relativizovati krivicu atentatora i njihovim povezivanjem s političarima izvršiti desenzibilizaciju javnosti, koja će anestezirano čekati rasplet događaja.

Sve je to već viđeno. Još od Staneta Dolanca i Jovice Stanišića, za koje se zna da su bili na platnom spisku jedne velike strane obaveštajne službe. To je oprobani modus operandi, dokazan na brojnim primerima. Stvaranje „zemunskog klana„ je očigledan slučaj. Spasojević i Luković rođeni su i odrasli u Medveđi. Kad su došli u Beograd nisu imali potencijal da samostalno izgrade narko carstvo. Još dok su bili u Medveđi, neko je procenio da predstavljaju dobar materijal za veliki biznis, čija će armatura biti tuđi životi i tuđa imovina. 

Kao ni Luković i Spasojević, ni Darko Šarić se nije probudio jednog jutra u Pljevljima i odlučio da časkom skokne do Kolumbije i nabavi pet-šest tona kokaina. Ma šta mediji pisali o tome, Šarić nije skitao po kolumbijskim selima i yunglama i raspitivao se - gde ima da se kupi malo droge? Da je tako bilo, već prvog dana bio bi likvidiran kao pas. Ne ide to tako! Neko je morao da ga odvede. Da mu ugovori sastanak. Da ga preporuči. A da bi se to desilo, neko je morao od seljačića iz Pljevalja da stvori potencijal da bude švercer droge na veliko. Neko je morao da ga proverava na sitnim poslovima. Da mu daje male zadatke. Da mu podmeće zamke, da utvrdi njegovu hrabrost. Onog trenutka kada je počeo da radi za sebe, mimo svojih otaca iz Amerike, da odvaja sa strane, da ima dodatne prihode - Šarić je pao. I nije glavno pitanje na koliko će biti osuđen, već ko je stvorio i štitio Šarića? I ko je izdao nalog za hapšenje cele njegove grupe 2009. godine, nakon što se u više privatizacija pojavio kao veliki investitor i partner tadašnje vlasti. 

Najočigledniji primer je Miladin Suvajyić - Đura Mutavi. Nadimak „mutavi„ razotkriva sofisticiranu igru kreatora iz senke. Time što će ga unapred diskreditovati, nadimak je trebao da ga učini nevidljivim. Da ga ostavi ispod radara. Da ga predstavi bezvrednim ulovom. Što se i desilo 17. marta 2012. godine, pet dana nakon Đinđićevog ubistva. Miladin Suvajdžić je uhapšen, i pritvoren kao bezbednosno neinteresantno lice, policijskim inspektorima u Novom Sadu poznato kao kokošar. Kao kradljivac jeftinih automobila. Kao šeprtlja koja je hapšena češće nego što su funkcioneri DOS-a govorili istinu. Tog 17. marta izdato je, pa demantovano saopštenje da je Suvajyić uhapšen. Šta se zapravo desilo? Po nalogu vrha srpske policije, novosadski inspektori odveli su tajno Đuru Mutavog u Beograd i predali ga inspektorima SBPOK-a, koji su vodili istragu o atentatu. Onda je deset dana kasnije, 27. marta, ponovo saopšteno da je Suvajyić zaista uhapšen. Ispostavilo se da je Suvajyić bio jedan od organizatora atentata. Saučesnik u zločinu. Osoba koja je bila s Jovanovićem na mestu zločina, i potom sakrila pušku, kojom je likvidiran predsednik Vlade Srbije. Suvajyić je u nekoliko sudskih postupaka detaljno opisao da je priprema trajala dugo. Da su danima i nedeljama pratili Đinđića. Da su utvrđivali njegove navike. Utvrđivali rute njegovog kretanja. Navike njegovog obezbeđenja. Detaljno je opisao sam čin ubistva. Bekstvo s lica mesta, sakrivanje puške. Odlazak u štekove. Hapšenje. Sve je ispričao osim toga ko je bio naručilac atentata. To neće reći ni on, ni Legija, ni Zvedan Jovanović. 

I tu dolazimo do suštine. Nijednom kriminalcu na svetu ne pada na pamet da iz hira ubije šefa neke države. Iza svakog atentata na predsednika države ili vlade stoje politički motivi s kojima su motivi kriminalaca komplementarni. I jedni i drugi u promeni vlasti vide priliku za ostvarenje svojih ambicija. Atentati neminovno dovode do preraspodele političke moći. Kriminalci u promeni vlasti vide priliku za dobijanje indulgencije za krvave usluge, obustavljanje svih krivičnih procesa koji se protiv njih vode i uspostavljanje novog režima zaštite od krivične odgovornosti. 

Metodologija je jasna i mora se razmontirati. Naše službe moraju da utvrde i saopšte koje strane službe su stvorile Zvicera? Ko ga je štitio? Ko ga štiti? I s kojim ciljem? Kavači jesu malo selo s desetak kuća i upravo to je potvrda da kavački klan nije stvoren slučajno, niti su to samostalno mogle lokalne službe, bez pomoći iz inostranstva. Ni ime klana nije odabrano nasumice. To je učinjeno da bi lako mogli da se zavaraju tragovi i obesmisli priča o njegovom postojanju, velikim poslovima i ambicijama. Međutim, posle svih zlodela koja su po Zvicerovom nalogu izvršena, on nema izbora. On mora da ispuni svaki nalog koji se stavi pred njega. Ponuda je jednostavna - atentatom na Vučića može da se nada da će kupiti slobodu. U suprotnom, čekaju ga doživotna robija, ili smrt. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose  s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije